Посљедња исповијест мајке Милке о сину Горану Спасојевићу
Као завјештање, остале су ријечи мајке Милке, која је преминула у 75. години живота, на Видовдан, 28. јуна ове године. Иза ње је остало свједочанство које чува успомену на Горана, али и на хиљаде српских мајки које су у рату изгубиле своју дјецу.
- Све мајке су жељеле да имају сина као што је био мој Горан. Никад ни са ким није био у свађи. Свакоме је помагао. Говорио је - "мајка, како је добро кад је мир" - причала је Милка.
Мајка Милка хтјела је да њеног сина не памте само по дану када је страдао, него по томе какав је био док је живио. Рођен је 22. фебруара 1974. године у Љубовији. Одрастао је у Побуђу, у породици Живка и Милке Спасојевић, са сестром Горданом. Одмалена је био миран, вриједан и послушан. Помагао је родитељима у свим сеоским пословима и никада није одбијао да помогне ни комшијама.
- Шта год смо му рекли, он је урадио. Није знао да каже "не". Сваком је хтио да помогне - причала је мајка Милка.
Горан је похађао Средњу електротехничку школу у Сребреници. Имао је бројне другове, и Србе и муслимане, а никада никога није дијелио по имену или вјери.
- Кад је био Васкрс, тражио је да офарбам петнаест јаја да понесе својим друговима. Сви су га вољели. Никад се ни са ким није посвађао, нити потукао - свједочила је мајка о доброти свога страдалог сина.
Слободно вријеме Горан је проводио са друговима или играјући фудбал. Навијао је за Црвену звезду, а мајка се сјећала да није могао проћи поред гладне животиње, а да је не нахрани.
- Није у школу отишао да није птицама бацио хљеб и нахранио мачке. Говорио је - "морају, мајка, и оне да живе".
Када су почели први сукоби у околини Сребренице, породица је схватила да се живот мијења. Милка је посвједочила о разговору са сином који јој је тада говорио колико је мир највеће богатство.
- Рекао ми је - "ој, мајка, како је добро кад је мир". Казала сам му - "сине, нема ништа прече од мира. Кад је мир, можеш живјети и радити без страха".
Горан је, као веома млад, ступио у редове Војске Републике Српске. Трећи разред средње школе завршио је у школској клупи, а четврти полагао са ратног положаја. И у рату је остао исти - први да помогне другима.
Погинуо је од гранате на Игману, као припадник Војске Републике Српске. Заједно са њим тог дана страдала су још тројица његових сабораца и рођака, а заједно су и сахрањени у Братунцу.
- Кад су ми рекли да је Гого погинуо, само сам пала. Не сјећам се ничега. Само јаука и плача. Чинило ми се да више нема живота - свједочила је мајка.
Губитак никада није пребољела. Годинама није могла слушати музику, а сваки одлазак на гроб био је нова рана. Иако је живот наставио даље, а унуци Горан и Драгана унијели нову радост у њен дом, Милкина бол никада није престала.
- Кад позовем унука Горана, нешто ме пресјече. Као да опет дозивам свога сина. Али поносна сам што је био добар човјек. Ако ме питате по чему га памтим, памтим га по томе што никоме није знао рећи "не" - причала је мајка.
Недуго након што је за Меморијални центар Републике Српске оставила своје свједочанство, Милка Спасојевић преминула је на Видовдан.
Иза ње су остале ријечи једне мајке која је више од три деценије носила бол за изгубљеним сином и свједочанство које ће трајно чувати успомену на Горана, али и на жртву српских мајки у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић упутио је искрено саучешће породици Спасојевић, наводећи да свједочанство мајке Милке има немјерљиву вриједност.
- Када један свједок оде, а његова прича остане забиљжена, сачували смо дио истине за будућност. Управо зато свако свједочанство има немјерљиву вриједност - не само за породице жртава, већ и за историју српског народа - истакао је Бојић.
Комплетно свједочанство доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске.
Меморијални центар позива све породице које су у Одбрамбено-отаџбинском рату изгубиле своје најмилије, било као борце, или цивиле, да се обрате Меморијалном центру Републике Српске путем имејл адресе komunikacije@mcrs.vladars.rs. Ваше приче, успомене и сјећања чине темељ колективног памћења, доприносе историјској истини и служе као вјечни подсјетник на жртву коју је српски народ поднио за свој опстанак и слободу, подсјећају из овог центра.