Тадић: Прегласавање није исто што и изгласавање
Текст преносимо у цијелости:
Поводом спорне одлуке о попуњавању Комисије за очување националних споменика и уочи сједнице Народне скупштине Републике Српске, која ће се изјаснити о вету српске чланице Предсједништва БиХ Жељке Цвијановић на ту спорну одлуку, јуче су се огласили колумнисти Милан Благојевић ("Суморна наша уставна стварност", https://www.rtvbn.com/4093520/sumorna-nasa-ustavna-stvarnost#google_vignette) и Харис Имамовић ("Бећировић се коцка са државом: Без 2:1 у Предсједништву Комисија постаје оружје против БиХ", https://odgovor.ba/article/19791).
Обојица, свако из свог угла, коментаришу то питање. Благојевић тврди да потврђивање или непотврђивање вета српске чланице Предсједништва БиХ у Народној скупштини Републике Српске може касније бити предмет одлучивања Уставног суда БиХ, док Имамовић тврди да је процедура одлучивања о спорној одлуци завршена, јер је одлука донесена прегласавањем које допушта Пословник о раду Предсједништва БиХ.
Обје наведене тврдње нису тачне.
Вето је дио једне и јединствене процедуре доношења одлука Предсједништва БиХ
У члану 5/2. тач. ц) и д) Устава БиХ (Процедура) утврђен је начин одлучивања Предсједништва БиХ. Каже се сљедеће:
„ц) Предсједништво ће настојати да консензусом усвоји све одлуке Предсједништва (тј. оне које произилазе из члана 5 (3), тачка (а)-(е)). Такве одлуке могу, што произилази из тачке (д) овог става, ипак да усвоје два члана ако сви напори за постизање консензуса претрпе неуспјех.
д) Члан Предсједништва који се не слаже са неком одлуком Предсједништва може да изјави да је она веома штетна по виталне интересе ентитета за територију са које је изабран, под условом да то учини у року од три дана од њеног усвајања. Таква одлука ће се одмах упутити Народној скупштини Републике Српске, ако је такву изјаву дао члан са те територије, бошњачким делегатима у Дому народа Федерације, ако је такву изјаву дао бошњачки члан, или хрватској делегацији тог тијела, ако је такву изјаву дао хрватски члан. Ако је та изјава потврђена двотрећинском већином у року од десет дана по упућивању, оспорена одлука Предсједништва неће ступити на снагу.“
Сходно наведеном, изјава (вето) да је нека одлука Предсједништва БиХ веома штетна по виталне интересе ентитета са чије је територије изабран члан Предсједништва БиХ и евентуално потврђивање такве изјаве од стране Народне скупштине Републике Српске нису дио неке засебне процедуре у односу на процедуру у којој се доноси оспорена одлука, него су дио једне и јединствене процедуре регулисане истом одредбом Устава.
У случају када буде потврђен вето, одлука заправо не ступа на снагу, дакле нема је - не постоји, па се, сходно томе, нема о чему ни расправљати пред Уставним судом БиХ. Уставни суд БиХ у том смислу нема никакву надлежност у вези с ветом. Спорови могу постојати у вези с донесеним одлукама, а не у вези с недонесеним. Не може се водити спор око нечега што не постоји.
Потврђивањем или непотврђивањем вета Народна скупштина не доноси неку посебну одлуку, него учествује у процедури Предсједништва БиХ у којој се расправља и одлучује о одлуци Предсједништва БиХ. Дакле, Устав БиХ није предвидио могућност да прегласани члан Предсједништва у процедури одлучивања Предсједништва БиХ може сам, лично, онемогућити доношење спорне одлуке, него је у ту процедуру одлучивања укључио Народну скупштину Републике Српске, односно бошњачку и хрватску делегацију у Дому народа Парламента Федерације БиХ, зависно од тога који члан Предсједништва изјави вето.
Њихово потврђивање или непотврђивање вета дио је једне и јединствене процедуре одлучивања Предсједништва БиХ. Став Народне скупштине или једне од двије делегације није нешто о чему се може расправљати или против чега се може водити спор, јер би се онда могао водити спор и о томе како је који члан Предсједништва БиХ гласао. Никоме, па ни Уставном суду БиХ, није дозвољено да оспорава њихово право гласа или одлучује о томе да ли су требали бити “ЗА”, “ПРОТИВ” или “УЗДРЖАНИ” приликом неког гласања. То како ће гласати је искључиво право онога ко гласа. Оспоравати се могу само неуставне одлуке које су ступиле на снагу и које као такве могу бити предмет неког спора у складу са чланом 6/3. тач. а) Устава БиХ.
У Предсједништву се може прегласати, али се прегласавањем не може коначно одлучити
Имамовић у својој нетачној тврдњи очито гријеши прије свега зато што, по свему судећи, није сагледао цјелину одредбе Пословника о раду Предсједништва БиХ, на којој заснива тврдњу да је процедура одлучивања у Предсједништву БиХ у вези са спорном одлуком окончана.
Наиме, Имамовић се позива на члан 36. став 3. Пословника, у којем стоји:
"3. Предсједништво настоји консензусом донијети одлуку о именовању пет чланова Комисије за заштиту националних споменика. Ако се не постигне консензус, метода гласања, сагласно члану 38. став 4., примјењиваће се на сваког члана Комисије који треба бити именован."
У члану 38. став 4. Пословника, који се иначе односи на процедуру у вези с именовањем предсједавајућег Савјета министара и његовим потврђивањем у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, стоји сљедеће:
"4. У поступку именовања сваки члан Предсједништва може предложити једно име. Предсједништво настоји консензусом донијети одлуку о именовању предсједавајућег Савјета министара. Ако се не постигне консензус, два члана Предсједништва ипак могу именовати предсједавајућег".
Генерални секретар шаље име предсједавајућег Савјета министара Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ на одобравање. Три члана Предсједништва присуствују сједници Представничког дома на којој се разматра именовање.
Ако Дом не прихвати име, односно не потврди одлуку Предсједништва о именовању предсједавајућег Савјета министара, Предсједништво у року од осам дана именује другог предсједавајућег Савјета министара”.
Имамовића очито збуњује то што је у оригиналном тексту Пословника ова одредба написана у три пасуса, па сматра да став 4. гласи само:
"4. У поступку именовања сваки члан Предсједништва може предложити једно име. Предсједништво настоји консензусом донијети одлуку о именовању предсједавајућег Савјета министара. Ако се не постигне консензус, два члана Предсједништва ипак могу именовати предсједавајућег."
Како је дошло до тога да став 4. буде написан у три пасуса потпуно је неважно, јер је и то у складу са чланом 30. став 2. Јединствених правила за израду правних прописа у институцијама БиХ („Само ако то интереси разумљивости захтијевају, одредба се може изузетно састојати од двије или више реченица.“). У сваком случају, јасно је да други и трећи пасус става 4. нису посебни ставови, јер сваки став у једном члану који садржи више ставова, а у складу са чланом 31. став 2. Јединствених правила, мора бити посебно нумерисан. Дакле, став може садржавати више реченица, а Јединствена правила не обавезују да оне буду написане у истом реду нити забрањују да буду распоређене у више редова.
Није ми познато да је неко раније другачије тумачио ову одредбу Пословника, али, чак и да јесте, то није од значаја, јер евентуална ранија погрешна примјена прописа не може представљати правни основ или правни аргумент за даље погрешно поступање.
Сходно свему наведеном, чак и када би се прихватило Имамовићево тумачење да је спорна одлука Предсједништва БиХ донесена стриктно у складу са чланом 36. став 3. Пословника, она се ни тада не би могла сматрати коначном, јер би, по слову Пословника, морала бити упућена на потврђивање Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Због тога није тачна његова тврдња да је одлука подобна да ступи на снагу на основу члана 36. став 3. у вези са чланом 38. став 4. Пословника.
Народна скупштина на потезу
Смисао овог кратког осврта на објаве двојице проминентних колумниста није да их оповргавам на личној или било којој другој основи. Напротив, сматрам да је добро када се јавно расправља о овим питањима, јер, док год се у оваквим ситуацијама инспирација тражи у праву, као друштво имамо шансу да избјегнемо безакоње.
Због тога је овај осврт само илустрација правне несигурности и хаоса који су изазвала двојица чланова Предсједништва БиХ, вођена генерално погрешном намјером да се, противно прописима, одлучује о Комисији за очување националних споменика.
Хвала Дејтону, ту је Народна скупштина Републике Српске да их заустави у том покушају. У томе је, бар по слову Устава БиХ, нико не може спријечити.