Велка Живковић већ 33 године трага за оцем и братом
- Најтеже није када изгубите некога. Најтеже је када не знате гдје почива. Тридесет три године палимо свијеће, а не знамо гдје су кости мог оца и брата - рекла је Живковићева у свједочењу за Меморијални центар Републике Српске.
Отац Желимир радио је у руднику у Аустрији како би породици обезбиједио бољи живот и захваљујући његовом раду изградили су породичну кућу у којој су одрастали Велка и њена два брата, Милош и Милан.
- Нисмо имали много, али смо били срећни. Отац је све стицао својим радом, а нас је учио да будемо сложни и да једни другима увијек будемо ослонац - рекла је Живковићева.
Почетком деведесетих година, док су многи младићи долазили у своја села да организују страже, Милош је напустио посао у Београду и вратио се у Каменицу, те се као припадник резервног састава полиције Републике Српске од првог дана укључио у одбрану свог краја.
- Никада није говорио да мрзи било кога. Волио је свој народ, своју славу и своје обичаје. Сматрао је да је његова дужност да брани свој дом - испричала је Живковићева.
Она је у то вријеме већ била удата и са трогодишњим сином почетком априла 1992. године избјегла је у Мали Зворник, а њен отац је, због нарушеног здравља, отишао код познаника у Руму, док су браћа остала на положајима.
Посљедњи пут је брата Милоша видјела крајем септембра 1992. године.
- Рекао ми је: "Ти чувај дјецу. Не враћај се. Не знамо ко ће од нас остати жив". Као да је осјећао шта ће се догодити - навела је Живковићева.
Неколико седмица касније, 6. новембра 1992. године, положаји Војске Републике Српске на Глођанском брду нападнути су из више праваца, а према свједочењима преживјелих сабораца, Милош је први упозорио борце да су окружени и покушао да омогући њихово извлачење.
Вјерује се да је приликом повлачења упао у засједу припадника муслиманских снага и од тог тренутка губи му се сваки траг.
Породица је касније добијала различите информације, те су једни тврдили да је жив заробљен и одведен у Церску, други да је убијен и бачен у ријеку Дрињачу, али ниједна од тих информација никада није потврђена.
- Тражили смо га свуда. Ишла сам на сваку идентификацију, распитивала се код свих који су могли нешто знати. До данас нисмо добили ниједан одговор - испричала је Живковићева.
Само неколико дана касније породица је доживјела нову трагедију, када је отац Желимир, који је након лијечења у Лозници кренуо према Каменици како би пронашао своје синове, нестао на путу.
Према сазнањима породице, стигао је до подручја Јошанице, одакле је даље била линија под контролом муслиманских снага и од тог дана више никада није виђен.
Породична кућа у Каменици опљачкана је и запаљена.
Више од три деценије Велка Живковић, њена мајка и брат трагају за истином. Подигли су споменик, иако их никада нису пронашли.
Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у Средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата, која ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Центра.
Централна комеморација поводом страдања 3.267 Срба средњег Подриња и Бирча од 1992. до 1995. године почела је данас у Братунцу у присуству највиших званичника Републике Српске и Његове светости патријарха српског Порфирија.
Назив овогодишњег програма је "У Братунац се не зове, у Братунац се иде".