Аврамовић: Зашто се иде у Братунац?
Ауторски текст за banjaluka.net преносимо у цијелости:
"Да је ријеч о било којем другом догађају, питање "Јесмо ли лијепи?", које поставља нарцисоидни Станивуковић, нити би било чудно, нити би кадар његовог кеза и позирања био вриједан помена. Али то се није догодило на концерту или дружењу са страначким активистима. Догодило се током обиљежавања 34 године од страдања 3.267 Срба из Средњег Подриња и Бирча. Уз фотографије породица страдалника, нижу се његови кезови, уобичајене позе, гегови, а затим снимци потомака жртава и напамет научена говор о важности овог окупљања коју му је, очигледно, неко други припремио. Јасно је да је ријеч о унапријед наученом тексту, јер судећи по његовом понашању, Станивуковић нити разумије симболику мјеста, нити тежину догађаја којем присуствује.
"У Братунац се не позива, у Братунац се иде", слоган је овогодишњег комеморативног скупа.
Али послије свега што је објавио на својим друштвеним мрежама, намеће се питање: зашто, заправо, Станивуковић иде у Братунац? Да ли иде да се ода пошту хиљадама убијених људи који никада нису дочекали правду или да сними добре кадрове за предизборну кампању? Да ли је то мјесто жалости или најнижег облика политичке промоције? Да ли је комеморација невино убијеним заиста простор за тишину или за селфије, осмијехе, гегове и дивљење властитом одразу у камери? Да ли се у Братунац иде због жртава или због промоције нових полуполитичких аквизиција пристиглих од Небојше Вукановића и бивших чланова бившег ПДП-а?
Најгласније о поштовању жртава не говоре ријечи, већ понашање.
На дан када се окупљамо да се поклонимо сјенима 3.267 страдалих Срба, посљедње што се очекује јесу селфији, смијех, позирање и кадрови који више личе на промотивни спот него на комеморацију. А Станивуковић се није потрудио ни да сакрије да му је мјесто највећег пијетета послужило као кулиса за политички маркетинг.
Млађахни, а већ изботоксирани опортуниста, заборавио је гдје је дошао. Није дошао на туристичку манифестацију, нити на страначки скуп. Дошао је на мјесто страдања, на помен жртвама и баш зато је сваки осмијех пред фотоапаратом, свако позирање и свако претварање комеморације у лични промотивни догађај дубоко непримјерено.
Највеће поштовање не показује се ријечима, већ понашањем. Навикао је политички позер да све може одглумити и изрежирати пред камером. Међутим, у свом егоцентризму није свјестан да постоји нешто што не можеш изблефирати. Станивуковић очигледно вјерује да се и пијетет може одглумити, а да се и поштовање може режирати. У свом самољубљу мисли да ће кадар замијенити карактер. Али постоји нешто што ниједна камера, ниједан монтажер, сниматељ и фотограф не могу произвести. То је достојанство."