Врањеш: Много непознаница у одлуци судије појединца Европског суда у Стразбуру, на апелацију Милорада Додика
- Посљедица оваквог исхода јесте да ће стручна и шира јавност остати ускраћена за став Суда о низу сложених питања која се односе на правни положај високог представника у Босни и Херцеговини, домет његових овлашћења и могућност судске контроле његових аката. Ријеч је о темама које већ деценијама представљају једно од најспорнијих питања у уставноправном и политичком животу БиХ, те чије би разјашњење имало значај далеко изван оквира конкретног предмета - навео је Врањеш.
Према наводима из апелације, додаје он, апелант је указивао да је правоснажно осуђен за кривично дјело које је у кривичноправни систем БиХ уведено одлуком Кристијана Шмита.
- Истовремено је оспоравао његов легитимитет и овлашћења за доношење аката такве правне снаге. Без обзира на различита правна и политичка становишта која о овом питању постоје, несумњиво је да се ради о проблему од изузетног значаја за правни поредак БиХ, који до данас није добио коначан и општеприхваћен судски одговор. У досадашњој пракси ЕСЉП је заузимао став да није надлежан за оцјену поступања високог представника. Међутим, овај предмет је отворио и одређена нова питања, прије свега у погледу правних посљедица одлука којима се непосредно мијења законодавни оквир и стварају основи за кривичноправну одговорност појединаца. Управо због тога постојала су очекивања дијела стручне јавности да би ЕСЉП могао искористити прилику да се подробније изјасни о домету и границама овлашћења високог представника са становишта Европске конвенције о људским правима - сматра Врањеш.
Наводи да једно од кључних питања које остаје отворено јесте питање дјелотворне правне заштите лица која сматрају да су им актима високог представника повријеђена људска права.
- Наиме, уколико домаћи судови сматрају да нису надлежни да мериторно преиспитују такве акте, а међународне судске инстанце такође избјегавају да се о томе изјасне, поставља се питање на који начин појединци могу остварити право на дјелотворан правни лијек гарантован Европском конвенцијом. За ово питање, по свему судећи, нису надлежни редовни судови у Босни и Херцеговини, укључујући и Суд БиХ, који има статус редовног суда и чија овлашћења су ограничена позитивним правом. Пракса Уставног суда БиХ такође је углавном полазила од становишта да се не може упуштати у оцјену аката који не потичу од домаћих законодавних органа. Са друге стране, ЕСЉП се у ранијим предметима проглашавао ненадлежним или је избјегавао да заузме мериторно становиште о самом правном положају високог представника - сматра Врањеш.
Додаје да се сличан приступ може уочити и у правним системима држава из којих долазе високи представници.
- Судови тих држава углавном полазе од становишта да се ради о лицима која своје функције обављају у оквиру међународног мандата, те да њихове активности у БиХ не подлијежу редовној контроли националних судова држава чији су држављани. Без обзира на оправданост таквог приступа са становишта међународног права, остаје отворено питање ко је надлежан да обезбиједи судску заштиту лицима која сматрају да су им актима високог представника повријеђена права гарантована Европском конвенцијом - поручио је он.
Тако се, додаје Врањеш, ствара утисак постојања правне празнине у погледу судске контроле одлука високог представника.
- Уколико ни домаће ни међународне институције не сматрају себе надлежним за мериторно преиспитивање таквих аката, поставља се озбиљно питање усклађености таквог стања са начелом владавине права и правом на дјелотворну правну заштиту. С аспекта заштите људских права, од посебног значаја је чињеница да грађани морају имати приступ механизму који ће омогућити преиспитивање одлука јавне власти или других субјеката који својим актима непосредно утичу на њихов правни положај. За појединца је од секундарног значаја ко је формално надлежан за одређено поступање; од суштинског значаја је постојање ефикасног правног механизма који може отклонити повреду права и обезбиједити одговарајућу правну заштиту - рекао је Врањеш.
Поручио је да посебну пажњу привлачи и динамика поступања ЕСЉП у овом предмету.
- Иако Суд, према доступним статистичким подацима, велики број предмета рјешава у периоду од више година (три до шест) од дана њихове регистрације, док је поступак у овом случају окончан у релативно кратком року. Најприје је почетком априла 2026. године одбијен захтјев за изрицање привремене мјере, да би 14. јуна 2026. године апелација била одбачена. Таквим исходом исцрпљена су и преостала међународна правна средства која су апеланту стајала на располагању. Међутим, без обзира на процесни исход поступка, суштинска правна питања која су овим предметом отворена остају и даље без одговора. Јавност није добила став ЕСЉП о томе да ли и у којем обиму одлуке високог представника подлијежу контроли са становишта Европске конвенције, нити да ли постоји институција која је надлежна да обезбиједи потпуну и дјелотворну заштиту права лица погођених таквим актима - рекао је Врањеш.
Због тога ће овај предмет, додаје он, без обзира на чињеницу што није мериторно разматран пред судским вијећем ЕСЉП, несумњиво остати предмет интересовања правне теорије и праксе.
- Питање правног положаја високог представника, домета његових овлашћења и механизама судске контроле његових аката остаје једно од најзначајнијих отворених питања у уставноправном систему Босне и Херцеговине. Одговор на та питања биће од пресудног значаја не само за будући развој домаће судске праксе, већ и за јачање начела владавине права и правне сигурности у БиХ - нагласио је Врањеш.