ЕУ забранила уништавање непродате одјеће и обуће
Према процјенама Европске агенције за животну средину, између четири и девет одсто свих текстилних производа у ЕУ буде уништено, а да никада нису ношени.
Када се нови и потпуно употребљиви производи бацају, узалуд се троше сировине, вода, енергија и људски рад уложени у њихову производњу.
Истовремено, према подацима Европске комисије, само одлагање таквог отпада годишње изазива емисије до 5,6 милиона тона угљен-диоксида (CО₂), што одговара емисијама које током једне године произведе између два и три милиона просечних аутомобила.
Донирати и продавати умјесто бацати
Нова уредба Европске уније, која се примјењује од ове недјеље, требало би да обезбиједи да компаније своју робу поново ставе у продају – на примјер по сниженим цијенама или да је донирају - умјесто да је уништавају.
До сада је често било јефтиније бацити производе него их складиштити, прилагођавати тржишту или поново понудити купцима.
Ипак, постоје изузеци. Уништавање је дозвољено ако је роба опасна, оштећена, запрљана или није погодна за поновну употребу или прераду.
Такође, роба ће моћи да буде уништена уколико је претходно понуђена на донацију социјалним установама са сједиштем у ЕУ, али је ниједна од њих није прихватила у предвиђеном року.
Распродаја одјеће
За мала предузећа ове обавезе ће ступити на снагу касније. Правила су дио Уредбе Европске уније о еколошком дизајну (Ecodesign Regulation), која је на снази од јула 2024. године.
Критике текстилне и модне индустрије
Удружење њемачке текстилне и модне индустрије сматра да закон не одражава стварно стање, да домаћој индустрији намеће додатну бирократију и да не рјешава проблем брзе моде (fast fashion).
Стручњак Јонас Штраке каже да су за већу одрживост неопходни ефикасни системи за прикупљање, сортирање и рециклажу текстила. Док такви системи не буду успостављени, забрана уништавања остаће само „мртво слово на папиру“.
У изјави за лист Rajnische Post рекао је: „Ниједан њемачки или европски произвођач не уништава потпуно исправну нову робу. Ипак, ствара се утисак као да произвођачи масовно уништавају нову робу. Овај закон доноси много нове бирократије управо оним компанијама које нису одговорне за огромне количине безвриједне одјеће.“
Постоје ли рупе у закону?
Сличне примедбе имају и организације за заштиту животне средине. Мориц Јегер-Рошко из Гринписа (Greenpeace) сматра да је забрана оправдана, али упозорава да постоје рупе које велике компаније могу да искористе.
- Компаније могу лако да заобиђу правила, на примјер погрешним означавањем производа. Без досљедних контрола у пракси се неће много промијенити - каже Јегер-Рошко.
Велике компаније могу наћи "рупу у закону"
Он додаје да суштински проблем – брза мода – овим законом заправо није решен.
Шта је fast fashion?
Fast fashion (брза мода) представља модел производње одјеће у којем се трендови са друштвених мрежа или модних писта веома брзо копирају, масовно производе и продају по изузетно ниским цијенама. Такав начин производње подстиче прекомјерну куповину, ствара огромне количине текстилног отпада и значајно оптерећује животну средину.