64 репрезентације на наредном Мундијалу
Инфантино је, чини се, широм отворио врата могућности да наредно Свјетско првенство буде проширено на 64 репрезентације.
- Ако мањим земљама не пружите прилику да учествују, неће имати подстрек да наставе да напредују - рекао је Инфантино.
Међутим, мањим земљама није ускраћена прилика да играју. Ако су довољно добре, изборе пласман. То су показали Зеленортска Острва, Курасао, Јордан и Узбекистан.
Посматрано искључиво кроз формат такмичења, идеја има одређену логику. По двије најбоље репрезентације из сваке од 16 група пласирале би се у нокаут фазу, па више не би било потребе даље пролазе и поједине трећепласиране екипе.
Али, да ли заиста постоји још неки логичан разлог за проширење на 64 тима?
Ко стоји иза приједлога?
Свјетско првенство 2030. године обиљежиће вијек од првог Мундијала, који је 1930. одржан у Уругвају.
Главни домаћини турнира биће Мароко, Португалија и Шпанија, али ће прве три утакмице бити одигране у Уругвају, Аргентини и Парагвају као земљама које обиљежавају стогодишњицу првенства.
У априлу 2025. године, Јужноамеричка конфедерација предложила је да се Свјетско првенство само 2030. прошири на 64 репрезентације, како би преузела организацију додатне четири групе.
Предсједник КОНМЕБОЛ-а Александро Домингез рекао је да би се тако обезбиједило да "нико на планети не остане изван славља".
Та идеја, међутим, није наишла на ширу подршку.
Предсједник Уефе Александер Чеферин оцијенио ју је као "лошу идеју" и за само такмичење и за квалификације.
Предсједник КОНКАКАФ-а (Централна Америка и Кариби) Виктор Монтаљани изјавио је прошле године да би то нарушило "шири фудбалски екосистем".
Сличан став изнио је и предсједник Азијске фудбалске конфедерације шеик Салман бин Ибрахим ел Калифа, који је упозорио да би ново проширење могло да донесе "хаос".
Ипак, ништа од тога не значи да се то неће догодити, јер коначну одлуку доноси Савјет Фифе, који има 37 чланова.
Да ли би проширење умањило вриједност Свјетског првенства?
Турнир са 64 репрезентације има двије главне предности – природнији систем такмичења и више прилика за репрезентације у успону.
Управо ту другу страну Инфантино истиче као најважнију, посебно послије успјеха Зеленортских Острва.
Фифа је уочи турнира била изложена критикама да нове репрезентације неће бити довољно конкурентне.
Међутим, Зеленортска Острва су одиграла неријешено са Шпанијом и Уругвајем, освојила друго мјесто у групи, а затим у осмини финала намучила Аргентину, која је тек послије продужетака побиједила са 3:2.
Ипак, бајковите приче морају да се посматрају заједно са квалитетом самог такмичења.
Хаити, Ирак, Јордан, Панама, Тунис и Узбекистан нису освојили ниједан бод, а групна фаза овогодишњег Мундијала донијела је врло мало неизвјесности за најјаче репрезентације.
Са још већим бројем учесника било би још теже замислити да носиоци група испадну већ у првој фази, као што су то раније чиниле Белгија (2022), Њемачка (2018), Шпанија (2014), Италија (2010) и Француска (2002).
Поставља се и питање коме би припала нова мјеста.
Према квалификацијама за Свјетско првенство 2026, додатни учесници били би:
АФК: Индонезија (118), Оман (79), Уједињени Арапски Емирати (68);
Уефа: Данска (21), Италија (12), Пољска (36);
КОНКАКАФ: Хондурас (65), Јамајка (71), Суринам (125);
КОНМЕБОЛ: Боливија (77), Венецуела (49);
ОФК: Нова Каледонија (151);
Африка: Буркина Фасо (62), Камерун (44), Габон (86), Нигерија (26);
Од тих репрезентација само шест се налази међу првих 50 на Фифиној ранг-листи – три европске, двије афричке и једна јужноамеричка.
У томе лежи суштина проблема. Азијска конфедерација и КОНКАКАФ показале су се као слабије, што су потврдили и резултати на овогодишњем турниру.
Чак девет од десет афричких репрезентација прошло је групну фазу, док су даље отишле само двије од девет азијских селекција и три од шест репрезентација КОНКАКАФ-а, међу којима су били и домаћини.
Нови Зеланд, који је освојио само један бод и завршио посљедњи у групи, једина је репрезентација из Океаније која се налази међу првих 150 на свјетској ранг-листи.
Постоји аргумент да би, уколико већ долази до новог проширења, Европа требало да добије више мјеста како би се сачувао такмичарски квалитет.
С друге стране, има и оних који сматрају да већи број учесника доприноси развоју фудбала у мањим земљама.
Инфантино ће проширење представити као добробит за свјетски фудбал, али остаје питање да ли је оно заиста добро за само такмичење.
У том случају би скоро трећина од 211 чланица Фифе учествовала на Свјетском првенству.
Да ли би групна фаза онда постала само својеврсне међуконтиненталне квалификације за оно што је, у суштини, нокаут турнир?
Логистички изазови турнира са 64 репрезентације
Проширење на 64 тима значило би додавање још четири групе са по четири репрезентације. Више група значи и више времена.
Овогодишњи Мундијал трајао је 39 дана. Додатне 24 утакмице захтијевале би још 20 термина, односно најмање пет додатних дана.
Међутим, овогодишњи турнир био је специфичан јер се играо у више временских зона и на бројним наткривеним стадионима.
Фифа је могла да распореди мечеве током периода од 14 часова у једном дану и тако задржи ексклузивне телевизијске термине.
То у будућности неће бити тако једноставно, чак ни са 48 репрезентација.
Климатске промјене све више отежавају играње током дана, што су показали и рекордни топлотни таласи у Европи посљедњих недјеља.
Мало је земаља које располажу затвореним стадионима попут Атланте, Даласа, Хјустона и Ванкувера.
Очекује се да ће Свјетско првенство у Саудијској Арабији бити помјерено на јануар 2035. године, али није јасно како ће се остали домаћини убудуће носити са овим проблемом.
До ове године само једном су две државе заједнички организовале Свјетско првенство – Јапан и Јужна Кореја 2002.
Тешко је замислити да ће једна земља у будућности сама моћи да организује Мундијал, па чак и Саудијска Арабија.
Да ли нас зато очекују кандидатуре попут Велике Британије и Скандинавије или држава источне Европе? И како би азијске или афричке земље финансирале организацију таквог догађаја?
Само неки од изазова су:
- већи број градова домаћина и стадиона;
- најмање 64 врхунска тренажна центра;
- довољан број хотела за навијаче;
- развијена саобраћајна инфраструктура и логистика.
Да ли је све, ипак, прије свега због новца?
Једно од кључних Инфантинових обећања приликом избора за предсједника Фифе било је да ће обезбиједити више новца за развој фудбала.
Сваки национални савез сада у четворогодишњем циклусу добија осам милиона долара, а мање земље и додатних 1,2 милиона.
Континенталне конфедерације добијају по 60 милиона долара за развој, промоцију и организацију фудбала.
Управо зато се очекује да Инфантино наредне године поново буде изабран без противкандидата.
Тај новац, међутим, мора однекуд да дође, а главни извор прихода је Свјетско првенство.
Турнир са 64 репрезентације донио би веће приходе од телевизијских права, спонзора и продаје улазница.
Фифа тврди да има одговорност да развија свјетски фудбал и да је пут ка том циљу све више такмичења и све више утакмица.
Критичари, међутим, сматрају да постоји граница послије које даље ширење више није добро ни за фудбал ни за само Свјетско првенство.