Слава Светог великомученика Прокопија окупила у Високом вјернике и некадашње становнике овог краја (ВИДЕО)
Некима је пут до Високог дуг неколико десетина километара. Другима траје више од три деценије. Али сваког Прокоповдана сви путеви воде на исто мјесто. У храм којем се кажу, не враћају само због молитве, већ и због дијела себе који су овдје оставили.
- Кад дођем овде и морам се вратити у Братунац покушавам од најтеже да урадим себи. Толико ме душа боли за овим - каже Небојша Бандука, Братунац.
Такву емоцију најбоље разумију малобројни Срби који су остали у Високом. Јер, иако се током године у порти окупи тек неколико вјерника, на Прокоповдан Храм поново испуни глас народа који му се увијек враћа.
- Прелијеп је осјећај и част је овако пуној Цркви да коначно буде пуна за промјену. Јако је тужно кад само 10 15 вјерника буде током литургије али данас је посебан дан - рекла је Ивана Желица, Високо.
Умјесто мача изабрао је вјеру, а умјесто прогона Христа. Свети Прокопије и данас остаје симбол истрајности, храбрости и вјерности. Управо је том поруком на храмовну славу у Високом митрополит подсјетио вјернике да се вјера и идентитет не чувају страхом већ слободом и постојаношћу.
- Нека нас господ примјером светог Прокопија укријепи, да увијек на сваком мјесту будемо вјерни свједоци Божијим, да нас нико никада ничим не може да плаши, да будемо слободни и храбри, да исповједамо своју вјеру, нацију и културу - рекао је митрополит дабробосански Хризостом.
За многе окупљене ово је сусрет и са успоменама. Високо су прије рата напустили, али му се увијек радо враћају.
- Заједно смо ту из наше семберије гдје су људи под стицајем ратног вихура напустили вијековна огњишта али се никада нису нити се одрећи свог Високог, Илијапша, свог Вареша, Вогошће, Рајловца Илиџе - рекао је Љубиша Петровић, кум славе.
Мира Дабић из Бијњљине навела је да јој је част да посјети на велики Прокоповдан цркву да видим наше људе, наше обичаје и да се са стрепњом подсјети на младост и дивне дане.
Храм Светог Прокопија обнавља своје зидове. Али једном годишње обнавља се и нешто што је теже сачувати – веза људи са завичајем. У Високо се долази на Литургију, али и да се сачува успомена, пренесе традиција и одржи веза са завичајем коју вријеме и километри не могу прекинути.