Тадић: Нема повјерења према политичком Сарајеву
Коментар преносимо у цијелости:
Када се то повјерење изгуби, институције и даље могу постојати, закони се и даље могу усвајати, сједнице се могу одржавати, али заједница престаје да функционише. Она постаје простор трајног политичког надметања у којем ниједна одлука више не производи стабилност, него нову кризу. БиХ већ дуго показује све симптоме таквог стања.
Српска сарајевским сузама не вјерује
У Републици Српској неповјерење према политичком Сарајеву више није пролазно расположење нити посљедица једне политичке кризе. Оно је постало трајна политичка перцепција. То је можда и најважнија промјена која се догодила у посљедњој деценији.
Став Републике Српске заснива се на чврстим аргументима да политичко Сарајево деценијама покушава да мијења уставну равнотежу успостављену Дејтонским мировним споразумом, представљајући такве покушаје као природну еволуцију државе и пуштајући сузе над клетом судбином БиХ сваки пут када такве иницијативе не прођу. Оно што се у политичком Сарајеву назива јачањем државе, у Републици Српској с правом се доживљава као систематско потискивање уставних права ентитета и конститутивних народа. Разлика између те двије перцепције није само политички спор. Она је узрок елементарног неповјерења. Због тога сваки нови конфликт постаје озбиљнији од претходног, јер више не постоји резерва повјерења која би омогућила његово превазилажење.
Насиље политичког Сарајева
Највећа заблуда политичког Сарајева јесте увјерење да се повјерење може замијенити насиљем и политичко-правним притиском. У тој њиховој логици замислили су да је довољно обезбиједити какву-такву политичку одлуку, наметнути сопственој јавности нетачно тумачење Устава и/или пронаћи судски механизам којим ће се противправно остварити жељени политички циљ.
Међутим, историја вишенационалних сложених државних заједница показује управо супротно: право може одржавати систем само онда када између његових кључних политичких актера већ постоји повјерење. Када повјерење нестане, право више не дјелује као заједничко правило и заједничка обавеза, него као средство политичке борбе. Управо се у томе налази суштина данашње кризе.
Стратегија политичког Сарајева да канал за рушење потписаних дејтонских обавеза тражи у сопственој култури политичког насиља, новим притисцима, новим наметањима и новим противправним конструкцијама показала се катастрофалном по БиХ.
Резултат је да ниједан политички договор више нема трајну вриједност. Не зато што недостаје политичка воља за разговор, већ зато што је нестало увјерење да ће договор бити поштован и да неће бити замијењен покушајем политичког насиља. Компромис са политичким Сарајевом доживљава се као наивност, а не као одговорно политичко понашање, јер свако зна да ће се политичко Сарајево смијати иза леђа било коме ко му, у знак договора, пружи и стисне руку.
Завади па владај
Посебан допринос губитку повјерења дали су странци, који су одавно напустили улогу посредника и с временом све отвореније постајали учесници унутрашњих политичких сукоба. Умјесто да буду гаранти једнаких правила и подрже унутрашње повјерење, нису се чак ни трудили да прикрију утисак да врше противправне политичке интервенције на штету договореног уставног поретка.
У том смислу, у посљедњој деценији посебно ће дјеловање Мајкла Марфија и Кристијана Шмита остати упамћено као период дефинитивне ерозије политичког повјерења. Највећи апсурд тог периода јесте то што је током њега, злоупотребом Суда БиХ, забрањено кандидовање на изборима Милораду Додику, једином политичару у БиХ који је након рата успијевао да изгради значајно повјерењ не само у Бањој Луци, него и у Сарајеву и Мостару.
Странци ће, ваљда, коначно схватити да се повјерење не може произвести декретом, већ дуготрајном досљедношћу, поштовањем дате ријечи и спремношћу да се прихвати да Дејтонски мировни споразум није препрека нормалном животу, него једини оквир у којем различите политичке заједнице могу заједно функционисати. Све друго можда може произвести привид стабилности, али не и стварну стабилност.
Без повјерења нема БиХ
Када незаобилазни политички конституенти изгубе вјеру да ће институције заједнице бити непристрасне, као што су је изгубили Срби и Република Српска, сваки наредни потез пристрасних институција унапријед посматрају као политички мотивисан напад. Тада ни судске одлуке, а камоли политичке, више не затварају сукобе и спорове, него их продубљују. Чак и када би нека одлука била правно беспрекорна, она не би била прихваћена као праведна. То је проблем који превазилази дневну и међустраначку политику. Због губљења увјерења да и друга страна мора поштовати иста правила игре, свака институција постаје предмет сумње, свака одлука повод за нову кризу, а свака политичка иницијатива тумачи се као прикривени покушај промјене односа снага.
Историја познаје много примјера вишенационалних сложених државних заједница које нису пропале због лоших устава, него због нестанка равноправности и међусобног повјерења између њихових конституената. У тој фази данас се, због политике политичког Сарајева, налази и БиХ.