Директор "Винче": Нема мјеста страху и паници због ниског водостаја Дунава
Он је навео да је Румунија због тога обуставила рад оба реактора, док је Мађарска привремено искључила један и да није искључено да ће бити неопходно гашење и другог реактора у нуклеарној електрани "Пакш".
Димовић је рекао да гашење реактора представља сложен инжењерски поступак који се спроводи по строгим процедурама и да са становишта нуклеарне сигурности и безбједности нема посљедица по становништво, али да постоје три проблема.
- Један је везан за ксенонски гас, који стручњаци називају нуклеарним отровом, јер може да изазове проблеме какве смо имали у Чернобиљу. Поновно покретање реактора траје од два до седам дана. Ако се то уради нагло, може доћи до термичког напрезања, стварања микронапрслина у структури челичне посуде, као и до појаве ваздушних чепова или водених удара - рекао је он за РТС.
Димовић је додао да се у случају Румуније и Мађарске сада чека пораст водостаја Дунава, а да је једина посљедица економска, посебно за Будимпешту, која има велики удио нуклеарне енергије у свом енергетском миксу.
- Када је ријеч о нуклеарној безбједности и сигурности, можемо да будемо апсолутно мирни. Процедуре су врло строге и прецизне. Мађари и Румуни имају велико знање у области нуклеарне енергије, које баштине још из совјетског периода - рекао је он.
Према његовим ријечима у свијету се све више напуштају отворени системи расхлађивања, у којима су потребне велике количине воде, од 100 до 150 кубних метара у секунди за хлађење терцијарног круга.
- Иде се ка изградњи такозваних расхладних торњева, који смањују потрошњу воде за хлађење нуклеарних електрана на два до три одсто. Због тога се све више помјера изградња нуклеарки са континенталних ријека ка обалама мора и океана. Постоји и концепт коришћења вентилатора за хлађење, али то може имати друге проблеме, попут веће потрошње електричне енергије - рекао је Димовић.
Како је нагласио, постоје и реактори четврте генерације, који су у фази завршних испитивања за комерцијалну употребу, а код којих се умјесто воде користе растопљене соли, течни метали или гасови под притиском, а та технологија би могла да буде примијењена у наредних десетак година.
- Једино је могуће улагање у нуклеарну енергију, јер и код термоелектрана користите воду, ако говоримо о утицају на хидропотенцијал. Када говоримо о алтернативним изворима, Бугарска, на примјер, може да надомјести дио производње из обновљивих извора јер има добар систем акумулације електричне енергије преко батеријских система - рекао је Димовић.
Он је додао и да ће у избору могуће локације за нуклеарну електрану у Србији бити важни бројни фактори, почев од геоморфологије тла, климатских услова, количине падавина, близине и удаљености ријека, али и избор технологије и типа реактора.
- Неопходно је, као и код изградње Пакша 2, имати затворен систем хлађења, односно расхладне торњеве, гдје ће бити потребно два до три одсто воде која се сада користи у отвореним расхладним системима. Србија може да очекује нуклеарну електрану 2040. године - закључио је директор Института за нуклеарне науке "Винча" Славко Димовић.