Тадић: Шенген без слободе кретања
Колумну преносимо у цијелости:
Виза за будућност
Визна либерализација никада није била само питање путовања. Она је постала инструмент дубоког институционалног преуређења земље. Под формулом да "то тражи Европа" осниване су нове институције на нивоу БиХ, надзиђиване њихове надлежности преко дејтонских грађевинских услова и постепено преношени послови које су до тада обављали ентитети. Република Српска није губила само административне функције. Нестајали су и видљиви симболи њене институционалне самосталности.
Пасош Републике Српске био је међународно призната путна исправа, али је морао уступити мјесто јединственом пасошу БиХ, јер је то представљено као неопходан европски услов. Исто се догодило са граничном полицијом Републике Српске, контролом азила, миграција, међународном полицијском сарадњом и читавим низом области које су временом пребачене на ниво БиХ.
При томе, те промјене нису биле плод унутрашњег политичког договора нити домаће визије државног уређења.
Шерпа наша, кутлача европска!
ЕУ се није ограничила на улогу савјетника. Она је одређивала услове, усмјеравала реформе и надзирала њихово спровођење, док су бројне техничке и комерцијалне послове - од израде пасоша до изградње система граничне контроле, преузимале компаније из држава чланица. ЕУ је била истовремено и законодавац и арбитар и извођач.
Зато данашња слика на европским границама има извјесну политичку иронију. Све те електронске ауторизације, систем улазака и излазака, биометријске идентификације и све дужа задржавања на нашим границама са ЕУ изгледају као средства којима се ЕУ ограђује од саме себе - од својих идеја, пројеката и обећања.
Што је за богове, није за волове
Када Европа мијења правила, она то назива прилагођавањем стварности. Када је исту ту стварност мијењала у БиХ, те промјене су представљане као трајни услови које није могуће доводити у питање. Тако је настала необична асиметрија - европске политике показале су се промјењивим, док су све институционалне посљедице које су из њих проистекле у БиХ остале трајне.
Ниједна надлежност пренесена под образложењем европских интеграција није враћена. Ниједна институција створена ради испуњавања европских услова није преиспитана. Оно што је за Европску унију било предмет политичке игре, за БиХ је постало непромјењива обавеза.
Зато суштина проблема није у томе колико ће се на граници чекати. То је тек највидљивији симптом једног дубљег питања - да ли су европски услови били средство за постизање заједничког циља или механизам једносмјерних уступака, у којем је само једна страна имала право да накнадно мијења правила игре.
EU/EEA/CH
Постоји и једно сасвим конкретно питање које се тиче сваког од нас. Оно не захтијева нове преговоре, нове институције нити нове уступке. Довољно је замислити сљедећу сцену на било којем граничном прелазу. Испред нас су двије колоне. У једну без оклијевања пролазе држављани Европске уније, земаља Европског економског простора, али и држављани Швајцарске, земље која, као ни БиХ, није чланица ЕУ. У другој колони остајемо ми, са пасошем БиХ, иако скоро двије деценије путујемо без виза и испуњавамо исте безбједносне услове као и сви остали швајцарски путници?!
Па зар није фер, ако су европски услови испуњени, ако је визна либерализација добијена након опсежних реформи које је сама ЕУ прописала и надзирала, да онда пасоши БиХ и Швајцарске уживају једнак третман. Не постоји увјерљив разлог да људи са пасошем БиХ буду у неповољнијем положају.
То није захтјев за привилегијом. То је захтјев да се споразуми о визној либерализацији тумаче у духу у којем су закључени и да слобода кретања буде стварна. Јер, ако су обавезе које је ЕУ поставила биле трајне, онда је сасвим легитимно очекивати да и права која су тим обавезама обећана такође буду једнако стварна.