Тема "државне имовине БиХ" у часопису престижног мађарског универзитета
Рад под називом "Најновији приједлог закона о државној имовини БиХ - између политичке воље и уставне немогућности", објављен је у часопису најстаријег универзитета у Мађарској и једног од најважнијих образовних установа у овом дијелу Европе.
Аутори закључују да је покушај отимања имовине Републике Српске само један од начина којим се настоји доћи до укидања Републике Српске, јер по Приједлогу закона о државној имовини који је упућен у парламентарну процедуру, нема ни општина, градова, кантона, ентитета.
- Предложено је формирање јединственог регистра државне имовине који би се водио на нивоу БиХ, а онда и пренос надлежности увођењем дирекције за управљање и евиденцију државном имовином - напоменуо је Митровић.
Према његовим ријечима, тргови, ријеке, језера, болнице, ауто-путеви, водоводи требало би да буду власништво БиХ.
Он сматра и да је крајње вријеме да се обиљежи међуентитетска линија.
У раду се наводи да су три могућа правца рјешавања овог проблема која у сваком случају подразумијевају компромис свих страна, и то:
- за представнике Срба, питање државне имовине (укључујући и пољопривредно земљиште, шуме, ријеке, путеве, тргове...) ријешено је Дејтонским мировним споразумом. У прилог оваквом ставу, истичу се Женевски (подсјећамо Женевским принципима од 8. септембра 1995. године Република Српска и Федерација БиХ су на основу Резолуције Савјета безбједности Уједињених нација број 942 од 23. септембра 1994. године којом је одобрена територијална подјела између Републике Српске и Федерације БиХ у омјеру 49 одсто територије Републици Српској и 51 одсто Федерацији БиХ, закључиле 8. септембра 1995. године међусобни уговор – Женевски принципи.
У одредби члана 2 предвиђено је: "Босна и Херцеговина ће се састојати од два ентитета, Федерације Босне и Херцеговине која је основана Вашингтонским споразумом и Републике Српске". У одредби која слиједи, односно одредби 2.1. прописано је: "Основу за рјешење представља приједлог контакт групе о територијалном разграничењу у односу 51:49. Овај приједлог територијалног разграничавања отворен је за усклађивање путем међусобног договора". И на крају, у одредби 2.2. стоји:
"Сваки ентитет ће наставити да постоји у складу са својим садашњим уставом (који ће се измијенити и допунити у складу са овим принципом) и Њујоршки принципи (Наставак даљих Договорених основних, односно Женевских принципа представљају тзв. Њујоршки принципи од 26. септембра 1995. године који у одредби члана 6.4. прописују: "Уставни суд одлучује о питањима која настају из Устава БиХ)".
Исто тако, у Анексу 2 под називом Споразум о граници између Републике Српске и Федерације БиХ стоји: Члан 1 - Гранична линија између ентитета - Граница између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске (гранична линија између ентитета) биће онаква како је одређена на мапи у Додатку овог Споразума.
Члан 2 - Прилагођавање између страна - Стране могу прилагођавати граничну линију између ентитета само уз међусобну сагласност., а затим и Анекс 2 под називом Споразум о граничној линији између ентитета и односним питањима), те Устав Босне и Херцеговине.
У Уставу Босне и Херцеговине, у његовој преамбули стоји: "Позивајући се на Основне принципе договорене 8. септембра 1995. године у Женеви и 26. септембра 1995. године у Њујорку, Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи (заједно са осталим), и грађани Босне и Херцеговине овим одлучују...
Дакле, за Републику Српску прихватљив је и једино могућ тзв. "територијални принцип" према којем "сва државна имовина која постоји у тренутку ступања на снагу Анекса 4 уз Општи оквирни споразум власништво је ентитета у којем се налази, а заједничке институције Босне и Херцеговине могу користити имовину потребну за вршење својих уставних и законских надлежности, у оној мјери у којој би то ентитети могли овластити законом";
На крају, не треба заборавити (а заборављено је како од Експертске радне групе и иницијатора њеног оснивања, односно Канцеларије високог представника за БиХ, тако и од Уставног суда БиХ, као и посљедњих предлагача Закона о државној имовини у Парламентарној скупштини БиХ) да су сасвим различита законодавна рјешења у погледу титулара државне имовине у другим административно-територијално-политичким категоријама у Босни и Херцеговини.
Када ово кажемо, треба имати у виду, примјера ради, Закон о имовини Брчко дистрикта БиХ у којем је искључиво примијењен територијални принцип и сва, па и Уговором о сукцесији стечена имовина која се налази на територији Дистрикта Брчко, према овом законском рјешењу припада искључиво и само Дистрикту Брчко (што, интересантно је, не смета заговарачима теорије тзв. правног континуитета).
Узгред, све ово се дешавало уз непосредно учешће Канцеларије високог представника за БиХ, јер је замјеник високог представника у исто вријеме супервизор Дистрикта Брчко БиХ. Исто тако, чињеница постојања кантоналних закона о шумама, а не јединственог Закона о шумама Федерације БиХ (који је пресудом Уставног суда Федерације БиХ проглашен неуставним још давне 2009. године) никог не забрињава.
И на крају, није ли логично да се питање тзв. државне имовине најприје ријеши у Федерацији БиХ (између Федерације БиХ и кантона, односно градова и општина), гдје је питање имовине потпуно неуређено, а након тога да се евентуално започну разговори на уређењу питања, односно статуса државне имовине у Босни и Херцеговини.
У закључку наводе да је једно од најтежих (а по многима и најтеже и најспорније) политичких (а требало би да буде, прије свега, правних) питања питање тзв. државне имовине је искључиво унутрашње питање Босне и Херцеговине као чланице Уједињених нација, уређене Уставом БиХ, Анексом 2 Дејтонског мировног споразума, Резолуцијом Савјета безбједности број 942 и Женевским споразумом од 8. септембра 1995. године па би сваки покушај наметања неког њиховог закона о тзв. Државној имовини представљао флагрантну и најгрубљу повреду Устава БиХ и Повеље УН, упркос свим залагањима како значајног броја домаћих тако и међународних, прије свега политичара, али и одређеног броја правних стручњака (ни)је ријешено (чак и око овог питања немамо јединствен став, јер је по представницима Срба, ово питање ријешено још Дејтонским мировним споразумом од 1995. године) јесте свакако питање тзв. државне имовине и њене расподјеле између БиХ као међународно признате државе, њених ентитета, односно Републике Српске и Федерације БиХ, али свакако и десет кантона у Федерацији БиХ, те општина и градова.
- Чини се једино исправним и у овом тренутку могућим и прихватљивим за све стране (државни ниво, ентитете и кантоне) оно рјешење које подразумијева компромис према којем би институцијама на државном нивоу Босне и Херцеговине припала искључиво и само она имовина која им је потребна да "функционално" обављају своје уставне и законске надлежности, а осталим нивоима власти, односно прије свега ентитетима, али и кантонима, општинама и градовима би припала сва остала имовина према "територијалном" принципу. У сваком случају, максималистички захтјеви било које од супротстављених страна (односно појединих политичких представника, прије свега Бошњака и Срба) не воде компромису, а самим тим ни коначном рјешењу овог итекако осјетљивог питања - наводи се у закључку рада.