Владимир Бели Петрић за РТРС: Српском рукомету потребне промјене; Кренути од школа (ВИДЕО)
Некадашњи десни бек репрезентације Југославије, кога памтимо још из времена деведесетих, када је са Звездом дошао до три узастопне титуле, није задовољан тренутим стањем у српском рукомету. Петрић поздравља долазак Раула Гонзалеса на клупу "Орлова" и Партизана, али истиче да пуно тога треба урадити на популаризацији овог спорта.
- Ја сам доживио и кроз каријеру да свака промјена доноси неки бољитак. Доласком Ђероне, ми смо добили двије утакмице против Француске која је била свјетски и европски шампион. Након тога смо потонули. Сад смо побиједили Мађаре, опет је био неки " бљесак " надам се да неће да спласне. Долазак Раула који је велико рукометно име и који има бриљантну тренерску каријеру је велики помак у нашем рукомету. Међутим, све то пада у воду, ако ми не кренемо кроз један или два олимпијска циклуса да анимирамо младе, да долазе на рукомет. Буквално, Раул неће имати са ким да ради. Толико је слаба полазност рукомета, кад поредимо са кошарком и фудбалом да је то невјероватно. Ево конкретан примјер. Зона Београда, млађе категорије, моје дијете је у једном тренутку тренирало и рукомет и кошарку. Кошарка је у тој конкуренцији имала 53 екипе, а рукомет само шест. Нема више спортских центара по мањим мјестима, гдје су дјеца била оријентисана само на рукомет. Данашње генерације су нажалост, углавном везане и за телефоне. Не можеш да их истјераш напоље - истиче Петрић.
Додаје да се неке ствари треба да промјене и на нивоу Савеза.
- Треба да се постави већа озбиљност и ангажованост те интерес за домаће првенство. Ствари функционишу за себе, Савез са себе, домаћа лига за себе. У једном тренутку чак никаквих повезница нису имали. Тако да , неке ствари фундаментално требају да се мијењају. То је моје лаичко мишљење као бившег репрезентативца. Људи који се баве тиме, знају о чему причам - напомиње Петрић.
Србија је успјела да се пласира на СП након што је елиминисала Мађарску и баражу и то без бекове свјетског калибра. То је највећи проблем са којим се сусрећу и српски рукомет и Раул Гонзалес.
Због тога је и рецимо Урош Којадиновић са десног крила, прекомандован на бека.
- Која је изнуђени десни бек, играо је једну сезону у Партизану, али сјећам се да је у јуниорској репрезентацији био на десном крилу. Указала се шанса и он је максимално искористио. Цијеним његову каријеру али кажем , он је опет неко ко је прешао на ту позицију силом прилика. Тенденција рукомета посљедњих година је да нема више високих играча , као у моје вријеме, тако да се добро снашао на тој позицији. Појавио се ту и овај мали Урош Митровић из Вардара. Вјерујем да ћемо ускоро опет имати врхунског десног бека, кога још од Вујина чекамо - изјавио је Петрић.
Којадиновић би од наредне сезоне требало да игра за лисабонски Спортинг, тим за који је Петрић наступао од 2009. до 2011. године. Од тада је португалски рукомет доживио велику експанзију.
- Они су улагали велике паре у рукомет. Ја знам колико су им страни тренери који су долазили у Португал, имали примања. То су биле ненормалне паре. Друга ствар је што је спортски савез Португала одвајао паре само за рукомет, који се сада послије фудбала, најпопуларнији спорт у Португалу. Радили су и јако добро са млађим категоријама. Оно што нису знали, питали су, за разлику од нас које је појела нека " сујета " у неком моменту. Тако да су доживјели велику експанзију, што ме радује. Лига им је све квалитетнија, дјеца желе да тренирају рукомет. Створили су једну генерацију која је била у врху свјетског рукомета у млађим категоријама. Ту су били Салвадор Салвадор, старији брат Коста, а млађи Кико је сада " плануо " који је заиста велика сензација. И оно што их бенефицира у том погледу, што су протурили Скандинавци у данашњем рукомету, да данас уопште није битна висина. Агилност, брзина, реакција, то је оно што њих краси. Доминирају у том сегменту -каже Петрић.
Владимир Петрић био је дио генерације која је 1999. у Египту, освојила бронзану медаљу на Свјетском првенству. Селектор је био легендарни Зоран Живковић, а тим су предводили Перуничић , Шкрбић, Јовановић ...Било је то и вријеме НАТО бомбардовања, па се није било лако припремати за рукометни Мундијал.
- Ми смо једини спортски колектив, који је презентовао Србију, односно тада СР Југославију на неком великом такмичењу. Ми смо буквално побјегли од сирена, склонили се у Грчку гдје је одрађен дио припрема. Неких мјесец дана припрема у Србији, био је поприлично јадан, с обзиром на услове у којима смо били. Под тим притиском и бомбама није било могуће функционисати. И онда смо имали срећу да нас угосте Грци. Одрадили смо завршнио дио припрема јако добро у Верији спремни отишли на Свјетско првенство, гдје смо освојили бронзу. Искрено, слабо се виђамо из те генерације. Можда понекад на неким манифестацијама. Не дружим се ни са ким интензивно . Сада се снима и документарни филм о том времену и такмичењу што ми је посебно драго - додаје Петрић.
Синови Владимира Петрића, Стефан и Андреј, кренули су очевим стопама. Стефан, који је тренутно повријеђен, члан је Охрида док млађи Андереј наступа за панчевачки Динамо.
Имао сам срећу да су моја дјеца имала жељу да се баве рукометом. Добро, пратили су ме током моје каријере. Сада ја пратим њих и веома сам задовољан и поносан отац" закључио је Петрић
Владимир Петрић Бели, је за селекцију Југославије, касније и СЦГ, наступио на три Свјетска и четири Европска првенства. Током каријере носио је дрес Црвене звезде, Веспрема, шпанске Куенке, Порта и Спортинга те Вардара.
Разговарао АЛЕКСАНДАР КОЛУНИЈА