Тадић: Ко је кажњен, а ко је постао узор?
Колумну преносимо у цијелост:
Када такву поруку прими млади човјек који никада није доживио рат, онда послијератна политика производи генерацију која рат не памти, али га може идеализовати, а то је оно што највише угрожава мир и чега се свако разуман плаши.
У том смислу посебно је сигнификантна прича о "другом полувремену".
Не зато што сваки Бошњак жели нови рат. Не жели. Не зато што бошњачка дјеца колективно одрастају са жељом да убијају Србе или Хрвате. Не одрастају.
Проблем је много суптилнији. Проблем настаје када млада генерација насљеђује политички наратив према којем су ратни циљеви били легитимни, да је рат завршен прије него што је требало и да је оно што није остварено тада могуће остварити некада касније.
Када уз све то истовремено види да људи који су те циљеве у претходном рату остваривали насиљем и ратним злочинима над Србима и Хрватима нису због тога изгубили слободу, углед и друштвени ауторитет, онда јој нико не мора отворено рећи да је злочин дозвољен. Довољно је да никада не види његову цијену. То је оно што мир чини рањивим.
Ко се ради мира суочио са прошлошћу?
Перцепција је таква да су Срби и Хрвати у БиХ дио друштва који се није суочио са злочинима почињеним над Бошњацима, док су Бошњаци дио друштва у БиХ који, када је ријеч о ратним злочинима, има прихватљив став.
Таква перцепција постоји упркос чињеници да је број српских жртава у БиХ, у односу на укупан број жртава, процентуално пропорционалан удјелу Срба у становништву БиХ и истовременој чињеници да је број пресуда за злочине почињене над Србима несразмјерно мањи од броја пресуда за злочине почињене над Бошњацима.
Стварност је таква да се најједноставније може илустровати тиме да дјеца већине припадника моје генерације која данас одрастају у Републици Српској никада у животу нису срела нити видјела ратног злочинца, нити имају прилику за такво нешто.
За њих су особе оптужене или осуђене за ратне злочине појединци против којих су вођени или се воде кривични поступци, односно људи којима је за злочин изречена пресуда и нема их у њиховој улици, згради или насељу, нити у њиховим школама. Нјихова судбина није друштвена препорука, нити је лично пожељна.
Слично је и са Хрватима. С друге стране, због систематског непроцесуирања и некажњавања огромног дијела ратних злочина почињених над Србима и Хрватима, дјеца Бошњака припадника моје генерације одрастају у срединама у којима људи који су учествовали у тим злочинима, или су за њих озбиљно сумњичени, могу несметано живјети.
И не само живјети. Неки од њих су друштвено угледни, неки су локални ауторитети, а многи учествују у друштвеном или политичком животу. У правилу говоре младима о рату, а своју ратну биографију представљају као доказ патриотизма.
Није ваљда да постоји неко међу Бошњацима ко озбиљно мисли да припадници снага под командом Алије Изетбеговића нису чинили злочине над Србима и Хрватима - пуцали снајпером на цивиле, неселективно гранатирали, убијали људе свих животних доби због њихове етничке припадности, убијали ратне заробљенике, мучили цивиле и заробљенике, силовали, палили куће, рушили имовину и слично?
Ако су злочини почињени, а јесу, па гдје су пресуде и зашто жртве и њихове породице никада нису добиле пуну правду? И ту долазимо до питања који дио друштва се заправо истински суочио с ратном прошлошћу? То је питање које је за будућност много важније од свих наших бескрајних расправа о томе ко је чија жртва, ко је чији херој и чија је историјска интерпретација исправна.
Да ли је здравији дио друштва у БиХ онај у којем се зна да је човјек кога се терети за ратни злочин због тога завршио у затвору, побјегао пред процесуирањем или умро под теретом оптужнице и пресуде или онај у којем се свакога дана може срести човјек који је у рату учествовао у злочинима, а који је и три деценије касније слободан, друштвено признат и, у неким случајевима, управо због своје ратне прошлости представља ауторитет?
Одговор би морао бити очигледан, али у БиХ није.
Шта је друштвена порука?
Послије рата у БиХ развијен је снажан међународни и домаћи систем кривичног процесуирања припадника српских војних и политичких структура, а у значајној мјери и припадника Хрватског вијећа одбране. Бројни људи су оптужени, осуђени, затварани, годинама бјежали или умрли прије коначног завршетка поступака.
Може се расправљати о појединим пресудама, поступцима и политичким околностима у којима су суђења вођена, као и о томе да ли је правда у појединим случајевима била селективна, али, свиђало се то некоме или не, постоји једна посљедица коју није могуће занемарити - терет оптужби за ратни злочин међу Србима и Хрватима добио је видљиву тежину.
Дијете које данас одраста у Републици Српској или међу Хрватима у БиХ, чак и када његова породица или дио заједнице одређену пресуду сматра неправедном, потпуно јасно зна да судбина особе осуђене за ратни злочин није пожељан животни исход. Када осуђени постане друштвени изопштеник, друштво шаље јасну поруку.
Када оптужени човјек годинама бјежи од правде, и то говори нешто. Међутим, када човјек који је учествовао у злочину остане слободан, угледан и заштићен, као што је махом случај у вези са припадницима снага које су биле под командом Алије Изетбеговића, онда порука постаје опасно другачија. Тада се отварају питања да ли је злочин био злочин или је можда био оправдан? Можда је довољно бити на “нашој“ страни?
То је данас једна од кључних разлика између српског и хрватског дијела друштва, са једне, и бошњачког дијела друштва, са
друге стране. Зато је лицемјерно, али и опасно, деценијама оптуживати Србе и Хрвате да нису довољно раскрстили са ратним злочинима почињеним над Бошњацима, док се истовремено превиђа друштвени положај људи који су у бошњачким срединама остали некажњени за злочине над Србима и Хрватима.
Ко сноси одговорност за поруку коју остављамо младима?
На крају се мора поставити и питање одговорности. Ко ће у случају неког новог рата бити одговоран за поступке неке групе унутар вјерски радикализоване генерације младих муслимана Бошњака, која ратне циљеве буде доживљавала као наставак недовршеног посла и која истовремено није научила основну цивилизацијску лекцију да се за ратни злочин мора одговарати?
Хоће ли одговорност бити само на онима који узму оружје или ће дио одговорности сносити и они који су деценијама омогућавали да се о злочинима почињеним у име њиховог колектива ћути, да се релативизују или остају без правосудног епилога, па тиме претходној генерацији оставили некажњени злочин као насљеђе, а будућој генерацији могућност да га схвати као дозвољено средство националног или вјерског циља?
То је питање које треба поставити данас, док још постоји вријеме да одговор буде политички и правосудни, а не војни, јер ако се рат деси и поново буду страдали Срби и Хрвати, нико неће моћи рећи да није знао гдје је почео проблем.
Почео је у судници која није завршила свој посао, у дијелу друштва које није осудило већ је прикрило злочине над Србима и Хрватима и у ауторитету који је младима показао да се за злочин може остати некажњен.