Тадић: Ратко Младић у другом полувремену
Колумну преносимо у цијелости:
РАТКО МЛАДИЋ У ДРУГОМ ПОЛУВРЕМЕНУ
Није смрт Ратка Младића произвела нови талас језика мржње у Босни и Херцеговини. Она га је само извела на површину. Оно што је прокључало било је много старије.
Наравно, смрт човјека кога је тзв. Хашки трибунал осудио за тешке квалификације ратних злочина природно изазива снажне емоције на свим странама, али емоција није исто што и политичка мобилизација која се из реакција јасно препознаје. Реакције заправо и не говоре толико о смрти једног човјека колико говоре о атмосфери која је годинама стварана око Републике Српске. Управо зато било би их погрешно посматрати само као спонтано суочавање са ратном прошлошћу. Њихова политичка димензија заслужује посебну пажњу.
ШМИТОВЕ ГОДИНЕ: ПРИПРЕМА ДРУГОГ ПОЛУВРЕМЕНА
За јасно разумијевање тог процеса треба се вратити на године Кристијана Шмита.
Његова политика била је опсједнута стварањем политичког амбијента у којем се Република Српска све мање третирала као дио дејтонског правног поретка, а све више као препрека коју треба савладати. И раније је годинама грађена представа о Републици Српској као главној препреци “функционалној" Босни и Херцеговини, као и увјерење да је њене надлежности могуће смањивати, а њен политички утицај потискивати уз помоћ међународног фактора. Ипак, након деценије примирја током кога је живот у БиХ био период стварне стабилности дошао је Шмит који је антидејтонској политици дао нову шансу. Политичко Сарајево ту прилику објеручке је прихватило.
Постројило се око Шмита као фаланга. Шмит му је давао међународну залеђину, политички простор и осјећај да се однос према Републици Српској може промијенити притиском, а не договором.
Наравно, фаланга не постоји без оних који су спремни да у њу ступе, а у политичком Сарајеву такве спремности није недостајало. Значајан дио његових политичких и правосудних структура Шмитов период доживио је као прилику да се Дејтон прогласи превазиђеним и мртвим, а Република Српска постепено политички подреди или чак и укине.
РЕПУБЛИКА СРПСКА ЈЕ РЕКЛА: “НЕ"
Република Српска није прихватила Шмита нити његове планове. Није пристала да се њен уставни положај мијења без њеног пристанка.
И истрајала је. Шмит је морао отићи.
Његов одлазак може се посматрати као неуспјех једног модела, тј. покушаја да се уставни односи у БиХ преуреде противправним спољним притиском, уз домаће политичке снаге спремне да тај притисак претворе у обрачун са Републиком Српском.
Као што иначе бива, тек послије његовог одласка постало је још јасније колико је тај отпор био важан, а оно што се указало након Младићеве смрти показало је колико је политичког набоја било акумулисано и припремљено против Републике Српске.
ФАЛАНГА У ДРУГОМ ПОЛУВРЕМЕНУ
Младићева смрт има неочекивану политичку посљедицу, јер се сада веома јасно види и друга страна сукоба са Шмитом.
Види се колико је била припремана политичка конфронтација са Републиком Српском. Види се колико је у политичком Сарајеву било спремности да се у тај поход уђе и колико је било важно што је Република Српска правовремено одбила да буде постројена пред туђим ауторитетом.
Они који су са Шмитом на челу годинама акумулисали политичку енергију за коначни сукоб са Републиком Српском, отворено и јавно назван “друго полувријеме", сада су њен велики дио потрошили бирајући да га почну обрачуном са мртвим човјеком и разоткривајући се као ликови жељни сукоба, насиља и туђе крви.
Опскурна и језовита употреба наизглед безазленог појма “друго полувријеме" даје право да се, након свега, постави иронично питање: да ли се показало да је Ратко Младић, чак и мртав, остао несавладиви одбрамбени играч пред онима који наваљују на Републику Српску?
И то у првим минутама другог полувремена.
Но, када се уклони иронија, морамо се суочити с тим да поруке мржње упозоравају колико лако политичка мобилизација може поново претворити ратну прошлост у оправдање за нове под&зwњ;јеле, прогоне и насиље. Они који су дозволили Шмиту да тог духа пусти из дејтонске боце, сада имају обавезу да га у њу врате.