Додијељена Велика награда "Иво Андрић"
Жири који је радио у саставу Владимир Димитријевић, Желидраг Никчевић и Весна Тријић (предсједник), на завршној сједници донио је одлуку да Ломпара награди за студију "О самозванцу: Његош и модерна", док је Злати Коцић признање додијелио за животно дјело и укупан допринос књижевности и култури, саопштено је из Андрићевог института.
Културноисторијски есеј "О самозванцу" Мила Ломпара дјело је несвакидашње интелектуалне и филозофске продубљености. У његовој основи налази се превратничко тумачење Његошевог драмског спјева Лажни цар Шћепан Мали које се развија на два плана: унутар Његошевог опуса - гдје, откривањем знакова трансформације метафизичког у нихилистичко и херојског у гротескно, доказује присуство модерности - и унутар српске културе - гдје указивањем на актуелност Његошевих тема и начина мишљења, враћа његовој фигури неопходну животност. Уопштавајући, затим, своја полазишта, Ломпар појаву самозванца - мајстора преваре и лагања - посматра у различитим епохама и традицијама, не би ли одгонетнуо шта је то што у култури омогућава продуктивност лажи, али и шта је у људском бићу призива и поздравља - наводи се у образложењу жирија.
Ломпар: И за Андрића Његош је био највећи пјесник нашег језика
У првом реаговању на награду, на констатцију да је занимљиво што је за тумачење Његошевог дјела добио признање са Андрићевим именом, и да то унеколи значи да не мијења друштво - будући да су и Његош и Андрић дуго у његовом професорском и књижевно-историјском фокусу, Мило Ломпар за Спутњик каже да је и за Андрића Његош био највећи пјесник нашег језика.
- И Андрић који је иначе био доста уздржан у изрицању таквих оцјена у свом чувеном есеју "Његош као трагични јунак косовске мисли" је два пута то написао и притом, кад је други пут казао да је то највећи пјесник значи да је желио да каже да му се она прва изјава није случајно омакла, него да она изражава његов дубоки став. То посвједочује и чињица да је Његош пјесник о ком је он највише писао - девет есеја о црногорском владики и класичном пјеснику српске културе" каже професор Ломпар.
Његова награђена студија посвећена је Његошевом мање уоченом дјелу, "Лажни цар Шћепан Мали" на које је Андрић у једном од потоњих есеја о Његошу указао на специфичност петог пјевања овог дјела (у којем турски великодостојници разговарају) и на неки начин је ту дао скривени путоказ ка својој поетици, што можемо пронаћи у уводним и завршним страницама "Травничке хронике".
Дакле, један специфичан осјећај сплина или чамотиње, Његош је за то стање духа дао дивну ријеч трпија - једна врста фине резигнације пред пролазношћу људских ствари и напора. То је Његош, дакле, обиљежио и то је оно што је Андрић код Његоша уочио, поред овога наравно везаног за косовску традицију. Андрић је, дакле, читао Његоша у једној слојевитости и у различитим тоналитетима пјесниковог духа.
- Податак да је студија "Његош и модерна" први пут објављена 1998, говори о актуелности Његошевог дјела, сугеришући да и данас морамо да мислимо о томе како лаж и превара постају саставни дио колективне или појединачне мисли.
Његош осјетио драму истине
Ломпар открива да је у ово знатно проширено и промијењено издање унио компаративну димензију и то у два правца : историји и поезији.
- Указао сам на читав низ историјских самозванаца, у јако дугом распону европске историје, превасходно, али и оријенталне, указујући да је тежиште студије, поред анализе Његоша, добило још једно утемељење, а то је извјесна универзалност саме фигуре самозванца која означава да се једна идеја или тема у књижевности појављује без обзира на стилске и поетичке промјене и да трагови тих промјена који се појављају на тој фигури у ствари обиљежавају дубље разумијевање њенога смисла. Иначе, по мојој интерпретацији, Његош дотиче централни модерни проблем, а то је чињеницу да је напуштањем идеје Бога у колективној егзистенцији, што се драматично појавило у 19. вијеку, послије отприлике Његошеве смрти са Ничеом и Достојевским, дошао у кризу централни појам који иде у пару са појамом Бога, а то је појам истине. У 20. вијеку је истина изгубила своје тежиште и класична дефиниција истине као адекватности ријечи и ствари се распала. Те су се ријечи одвојиле од ствари, оне сада плутају различитим правцима и на тај начин стварају један лажан виртуелни свијет у ком је појава самозванца нешто што је готово саморазумљиво. Његош је дакле, осјетио да ће драма одсутности Божје егзистенције из савременог живота, проузроковати дубоку драму истине унутар тог живота, а то је управо стварност у којој се налазимо - констатује Ломпар.
Злата Коцић је, према оцјени жирија, изванредна појава у српској књижевности: пјесник, преводилац, драмски писац, аутор лирско-медитативних и есејистичких текстова, она је у свему што ради превасходно умјетник језика.
- Зарањајући дубоко у етимолошка изворишта лексике, али и естетске ефекте које имају садејства звука и значења, она религијску имагинацију отвара ка космолошким перспективама, а фолклорно-митолошке компоненте усклађује са научним ратио-м и метапоетским интересовањима. За њен посвећенички и аскетски настројени дух то није само пут ка прочишћавању пјесничког саморазумијевања, већ и ка етеризацији разнородних садржаја наше културе, хришћанских и паганских - пише у образложењу.
Велика награда "Иво Андрић" је међународно књижевно признање које се од 2016. године, на иницијативу Емира Кустурице, у Андрићевом институту из Вишеграда додјељује у двије категорије - за књигу године и за животно дјело.
Међу њеним досадашњим добитницима су реномирани домаћи и страни аутори, од Горана Петровића, Матије Бећковића, Душана Ковачевића, Рајка Нога, Мирослава Максимовића и Енеса Халиловића до Захара Прилепина, Сандра Веронезија, Јевгенија Водолазкина, Алесандра Барика и добитника Нобелове награде Абдулразака Гурне и Петера Хандкеа.
Милу Ломпару и Злати Коцић награда ће бити свечано уручена у Андрићевом институту.