Тришић Бабић: Република Српска неће прихватити туђу историју као своју
Колумну Ане Тришић Бабић преносимо у цијелости:
То је дејтонска дипломатија. Све прије тога припада ратном времену, различитим политичким структурама и њиховим засебним дипломатским дјеловањима, међу којима је била и дипломатија тадашњих бошњачких власти у Сарајеву.
Недавно сам у колумни "Право Републике Српске да говори својим гласом" написала да оснивање Канцеларије за међународну сарадњу Републике Српске није административни чин, него одговор на стање које је постало политички неодрживо. Предуго се подразумијевало да се у Сарајеву може формулисати политички став, затим му се приписати статус државног става и на крају га, преко заједничких институција, представити свијету као став свих.
Управо зато је случај тзв. монографије "Дипломатија Босне и Херцеговине 1992–2022. године" много више од приче о једној књизи. Министарство иностраних послова Босне и Херцеговине тзв. монографију представља као своје "институционално дјело", као приказ тридесет година дипломатског и спољнополитичког дјеловања у периоду од 1992. до 2022. године.
Република Српска такву политичку конструкцију не може прихватити. Дипломатија која је из Сарајева вођена од 1992. до 1995. године није била дипломатија Републике Српске. Ако некоме није јасно, то је била ратна бошњачка дипломатија. Није заступала институције Републике Српске, није бранила интересе Републике Српске, није изражавала политичку вољу српског народа, а Република Српска је ни тада није сматрала својом дипломатијом.
Не постоји озбиљан политички разлог, навела је она, да је почнемо тако доживљавати данас само зато што је неко, тридесет година касније, укоричио и на насловницу ставио назив заједничке институције.
То је управо оно што Република Српска мора одбити.
За Републику Српску овдје постоји јасна политичка и уставна граница. О заједничкој дипломатији данашње Босне и Херцеговине може се говорити тек од Дејтона, јер тек дејтонски поредак успоставља оквир у којем Република Српска као један од два ентитета, а српски народ кроз свог члана Предсједништва учествује у креирању и вођењу спољне политике. То је дејтонска дипломатија. Све прије тога припада ратном времену, различитим политичким структурама и њиховим засебним дипломатским дјеловањима, међу којима је била и дипломатија тадашњих бошњачких власти у Сарајеву. Нјено данашње ретроактивно проглашавање заједничком дипломатском традицијом свих није историографска прецизност, него грубо политичко ревидирање прошлости.
Притом немам илузију да је и након Дејтона принцип заједничког одлучивања увијек поштован. Напротив, Република Српска годинама проблематизује праксу у којој поједини бошњачки политички представници сопствене спољнополитичке ставове покушавају представити као став Босне и Херцеговине и онда када за њих не постоји стварни политички консензус унутар механизма који је Дејтон успоставио. Али управо зато разлика мора остати јасна: једно је дејтонска дипломатија, чији је заједнички карактер одређен уставном архитектуром, па макар ту архитектуру у пракси покушавали једнострано заобићи или присвојити; сасвим друго је ратна дипломатија Сарајева од 1992. до 1995. године, коју Република Српска никада није сматрала својом и коју данас није могуће политичким декретом претворити у њену дипломатску историју.
Дејтон овдје није тек датум након којег почиње ново поглавље. Он је граница између ратног периода у којем су постојале три зараћене стране, три републике, свака са својим политичким структурама, интересима и дипломатским дјеловањем, и уставно дефинисаног поретка у којем ријеч “заједничко“ први пут добија конкретан политички и институционални садржај након потписивања Дејтона. Управо зато је покушај да се сарајевска ратна дипломатија накнадно уведе у исти континуитет више од спора око једне тзв. монографије. То је покушај да се једна перспектива прошлости институционално уздигне изнад свих других. Сарајево има право на сопствену интерпретацију ратног периода. Бошњачка политичка јавност има право на сопствено сјећање и сопствену дипломатску хронологију. Али потпуно је друго питање има ли право ту хронологију, користећи новац и печат заједничких институција, прогласити дипломатском историјом Републике Српске. Нема!
Заједничка институција није механизам за претварање једног националног погледа у заједничку истину. Министарство иностраних послова није продужена рука бошњачке политичке историографије, нити би његов институционални ауторитет смио служити као средство којим се једнострано написана прошлост накнадно легитимише пред међународном јавношћу. У томе видим суштински проблем.
Годинама смо свједочили истом обрасцу. Најприје се у једном политичком центру дефинише шта је наводно интерес Босне и Херцеговине. Затим се исти став једнострано уведе у заједничку институцију. Након тога се заједничка институција једнострано користи како би тај став добио привид општег консензуса. На крају се свако противљење Републике Српске представља као противљење држави. У томе ничега нема заједничког. То је политичка метода.
И управо такво једнострано коришћење заједничких институција Република Српска мора систематски одбацивати. Посебно је апсурдно што данас, док нам се покушава објаснити да је ријеч о озбиљном институционалном дјелу и службеном дипломатском памћењу, пред очима јавности траје бизаран и карикатуралан спор Бисере Турковић и Елмедина Конаковића око тога чија је заправо тзв. монографија, ко је припремао материјал и чијим је новцем све финансирано.
Конаковић тврди да је управо Турковић током свог мандата формирала радну групу за израду тзв. монографије, да су у послу учествовали службеници Министарства и спољни сарадници, да је за спољне сараднике издвојен и потрошен буџетски новац, те да је Турковић након одласка из Министарства те материјале однијела и сада објавила у књизи под сопственим именом. МИП је додатно објавио да је прелиминарним поређењем утврдио значајна подударања између институционалног материјала и публикације Турковић. Она те оптужбе одбацује и најављује правне кораке. Чаршија никад не разочара количином бизарности. Дакле, Турковић и Конаковић данас воде свој политички ријалити шоу око ауторства, материјала и јавног новца. То је њихов проблем.
Наш проблем почиње тамо гдје се обоје понашају као да је једно питање већ ријешено и да нико више нема право да о њему расправља: да оно што су они одлучили назвати дипломатијом Босне и Херцеговине од 1992. године аутоматски представља и Републику Српску. Не представља. И ту нема никакве недоумице.
Ако су Конаковићеви наводи о коришћењу буџетског новца и каснијој приватној употреби институционално насталог материјала тачни, онда то више није питање књижевног ауторства нити политичке таштине. То је питање које захтијева озбиљну финансијску, правну и, гдје постоје елементи за то, кривичноправну провјеру. Али постоји и друга врста одговорности која је за Републику Српску политички још важнија.
Конаковић данас оптужује Турковић да је приватизовала пројекат Министарства, а истовремено преузима политичку конструкцију тог истог пројекта и покушава је институционализовати као дипломатску хронологију Босне и Херцеговине.
То је занимљива дефиниција заштите заједничке институције: оспорити приватизацију књиге, а задржати монопол над њеним политичким садржајем. Република Српска нема разлога да учествује у таквој логици. Историја се не може национализовати административним печатом.
А политичко памћење једног народа не може се конфисковати једностраном одлуком бошњачког министра. Управо зато постоји Канцеларија за међународну сарадњу Републике Српске. Не да бисмо тражили мјесто на маргинама туђих књига. Не да бисмо молили да нас неко из Сарајева правилније тумачи. И не да бисмо накнадно исправљали оно што су други о нама већ послали свијету. Него да Република Српска говори сама. Директно, институционално и без посредника.
Ми не тражимо право да другима одређујемо њихову историју. Али једнако одлучно одбијамо да њихова историја, њихов политички поглед и њихова ратна дипломатија буду представљени као наши. Република Српска није фуснота у сарајевском разумијевању Босне и Херцеговине. И неће допустити да заједничке институције постану штампарија једног политичког наратива. Јер када један политички центар себи присвоји право да свима одређује прошлост, врло брзо ће покушати себи присвојити и право да свима одређује будућност. Република Српска је довољно дуго гледала како други говоре у њено име. Вријеме такве дипломатије је прошло и Република Српска никад више неће бити предмет туђег приповиједања. Ми смо ту одлуку давно донијели.
Mi ne tražimo pravo da drugima određujemo njihovu istoriju. Ali jednako odlučno odbijamo da njihova istorija, njihov politički pogled i njihova ratna diplomatija budu predstavljeni kao naši. Republika Srpska nije fusnota u sarajevskom razumijevanju Bosne i Hercegovine.…
— Ана Тришић Бабић (@anatrisicbabic) September 23, 2026