Подручје Власенице и регије Бирач кроз историју било је простор великих српских страдања - обавеза је чувати сјећање на жртве (ФОТО/ВИДЕО)
Српски народ овог краја страдао је у бројним ратовима, а посебно тешке посљедице оставили су Други свјетски рат и Одбрамбено-отаџбински рат. Сјећање на жртве ових страдања мора бити дио нашег односа према историји и један од темеља на којима градимо однос према будућим генерацијама.
На подручју регије Бирач, па тако и саме Власенице, бројна су мјеста која свједоче о страдању цивилног становништва у Другом свјетском рату. Јаме и стратишта остају нијеми свједоци злочина у којима су животе изгубили Срби, Јевреји и Роми. О тим мјестима и страдањима још увијек се не говори довољно, нити су она у довољној мјери присутна у колективном памћењу.
Наша обавеза је да то мијењамо.
Обавеза свих нас јесте да се сјећамо, да обиљежавамо датуме страдања и да истину о жртвама преносимо младимa. Обиљежавање годишњица је начин да покажемо да жртве нису заборављене, да њихове судбине имају мјесто у нашем колективном памћењу и да историјске чињенице не смију бити потиснуте.
У Другом свјетском рату, током 1941. године од стране усташке власти, вршена су масовна хапшења и егзекуције Срба Власеничког среза. Два локалитета на подручју Власенице су кориштена за масовни укоп жртава. Прва је у селу Хан Поглед, гдје је формирано усташкo упориште које је у периоду усташке владавине, између 1941. и 1942. године, било мјесто бруталног убијања десетина хиљада Срба и великог броја Јевреја са подручја регије Бирча, општина Власенице, Хан Пијеска и околних мјеста. Према доступним подацима, на другом стратишту у Власеници, на локалитету Рашић Гај, током јуна 1941. године масакрирано је око 200 угледних Срба и покопано у масовну гробницу.
И породица начелника општине Власеница, Мирослава Краљевића, има своја породична свједочанства о страдању. У Другом свјетском рату током 1942. године усташка војна формација – Црна легија у западном дијелу Власенице, селима Доле и Трново, мучки је убила преко 70 Срба, паљењем, а само из породице Краљевић је убијено 19 чланова.
Управо зато Општина Власеница настоји да, поред традиционалног обиљежавања страдања на Рогосији, обиљежава и друге значајне датуме који свједоче о страдању српског народа на овим просторима. Циљ је јасан – сачувати сјећање, предочити истину о страдању и омогућити да будуће генерације разумију величину жртава које су поднијели њихови преци.
Једно од мјеста које данас има посебно значајно мјесто у култури сјећања Власенице и цијеле регије Бирач јесте Рогосија. На овом мјесту 26. октобра обиљежено је 34 године од погибије 29 бораца Војске Републике Српске, који су 1992. године страдали у нападу муслиманских снага. Комеморативном скупу присуствовало је више стотина људи, који су одали почаст погинулим борцима.
Спомен-комплекс Рогосија данас је постао мјесто сјећања и окупљања грађана Власенице и цијеле регије Бирач. Његова вриједност није само у споменичком карактеру већ и у поруци коју шаље – да жртве Одбрамбено-отаџбинског рата не смију бити заборављене и да се истина о њиховом страдању мора чувати.
У том контексту важно је и обиљежавање Дана Јуришног одреда, јединице која је имала значајну улогу у заштити становништва и нејачи током Одбрамбено-отаџбинског рата. И овај датум представља дио историје коју морамо сачувати од заборава, као свједочанство о људима који су у најтежим временима стајали у одбрани свог народа и својих огњишта.
Култура сјећања, међутим, не смије бити ограничена само на један датум или једно мјесто. Она мора обухватити сва значајна мјеста и све датуме страдања, како би се створила цјеловита слика историјског страдања овог краја. Само тако можемо сачувати сјећање на све жртве – и оне страдале у претходним ратовима, и оне који су своје животе изгубили у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Зато је важно да о јамама и стратиштима из Другог свјетског рата говоримо више, да обиљежавамо мјеста страдања Срба, Јевреја и Рома, али и да његујемо сјећање на борце и цивилне жртве Одбрамбено-отаџбинског рата. Истина о страдању не треба да буде дио прошлости о којој се ћути. Она треба да буде дио образовања, културе и јавног живота наше заједнице.
Поштовање жртве, чување и преношење истине и преузимање одговорности да се судбине страдалих Срба не забораве је наша највећа обавеза и одговорност.