Тадић: Неко мора одговарати због Шмита
Ауторски текст преносимо у цијелости:
Кристијан Шмит поново говори о БиХ. Поново упозорава, поново пријети "одлучујућим окршајем" и поново најављује шта би у БиХ требало да се догоди у наредној години. Портал Кликс, преносећи најважније поруке из интервјуа који је Кристијан Шмит дао њемачком радију Deutschlandfunk поводом недавно одржаних избора у БиХ, пише: На питање зашто Милорад Додик и његов СНСД поново остварују изборне побједе упркос очекивањима да ће му реформе отежати изборне манипулације, Шмит наводи да узрок лежи у промашеној тактици опозиције у Републици Српској. Према његовим ријечима, анализе не требају гледати само популарност побједника, већ и то да ли је опозиција понудила икакву алтернативу.
- Морамо, нажалост, констатовати да опозиција, посебно са својим водећим кандидатом Драшком Станивуковићем, градоначелником Бањечуке, није успјела понудити стварну алтернативу - истакао је Шмитте, те преноси даље наводе. Одговарајући на кључно питање да ли је БиХ након ових избора ближа распаду, Шмит је изнио прогнозу о ономе што слиједи у наредном периоду: "Бојим се да ћемо у наредној години имати Додикове покушаје цијепања и подјеле земље. Зато већ сада тражим алате Европске уније, начин на који ће се реаговати. Ту ће доћи до одлучујућег окршаја. Тада се мора реаговати јасно, оштро и недвосмислено, то тако не може!", поручио је он. (Портал Кликс, НАЈАВИО ОКРШАЈ – Шмит упозорава: Наредне године нас чекају Додикови покушаји цијепања БиХ, тражимо алате да реагујемо, 07. 10. 2026.).
Све би то можда било само још једно политичко мишљење бившег њемачког званичника да иза Шмита не стоји много озбиљније питање: ко ће одговарати за посљедице његове политике у БиХ, а изгледа и за неке будуће активности?
Шмит је био и остао инструмент
Кристијан Шмит у БиХ није био неутрални посматрач политичких процеса. Нјегово дјеловање обиљежили су политички сукоби, наметнуте одлуке, интервенције у домаћи правни поредак и стална отворена питања о природи и границама његове самовоље. У настојању да узурпира функцију високог представника за БиХ, Шмит је био инструмент кршења међународног права, непоштовања Повеље Уједињених нација и рушења Дејтонског мировног споразума.
Својим поступцима и тзв. одлукама, које је потписивао представљајући се као високи представник, више пута је извршио нападе на уставне поретке БиХ, Федерације БиХ и Републике Српске. Перманентно је кршио основна људска и грађанска права људи у БиХ, с посебним фокусом на нарушавање права људи који су му се супротставили и покушали да од њега заштите међународни правни поредак и уставна уређења БиХ, Федерације БиХ и Републике Српске.
Нјегова самовоља ишла је до те мјере да је неким својим одлукама узурпирао не само функцију високог представника него и законодавну, извршну и судску власт БиХ, Федерације БиХ и Републике Српске. За све то вријеме у Републици Српској и код дијела људи у Федерацији БиХ Шмит је био доживљаван као инструмент политике која је све више задирала у унутрашњи уставни поредак БиХ, те као доказ да је међународни протекторат прерастао у механизам којим се, мимо воље страна или Савјета безбједности УН, противправно мијења унутрашњи уставни однос успостављен Дејтоном.
Шмит је потјеран из БиХ након готово пет година проведених у настојању да узурпира функцију високог представника. Иако је протјеран, очито не одустаје од тога да и даље ствара проблеме у БиХ, и то као инструмент њемачке спољне политике према БиХ. Наставак његовог дјеловања из сигурности удобног дома у Нјемачкој јасно говори да његов одлазак сам по себи не смије затворити најважније питање: ко ће одговарати за политичку, правну и институционалну штету насталу политиком коју је представљао?
То питање више није могуће склањати под тепих фразом о "међународној заједници". Међународна заједница није апстракција. Иза одлука стоје државе, владе, дипломате, амбасаде и конкретни политичари, а када је ријеч о Шмиту, траг одговорности прије свега води према Берлину.
Њемачка је управљала и даље управља Шмитовим поступцима
Њемачка је 2021. године кандидовала Шмита за високог представника. О томе постоји и службена потврда њемачког Министарства спољних послова. Савјет безбједности УН никада није усвојио одлуку којом би изричито потврдио Шмитово именовање. Руски и кинески представници тада су отворено тврдили да његово именовање нема подршку Савјета безбједности.
Дакле, спор Њемачке с међународним документом Дејтонским мировним споразумом није измишљен. Он је стваран. Постоји од почетка и то у самом врху система Уједињених нација, одакле је пренесен у БиХ. Нјемачка амбасада у БиХ потврдила је да стоји иза Шмита и у моментима када су домаћи органи власти у БиХ покушавали да провјере да ли је његово присуство у БиХ уопште легално по било којем основу.
Након побједе предсједника Доналда Трампа, али не само због његовог избора већ и због свих проблема које је Шмит у међувремену направио у БиХ, САД су нашле начин да ту епизоду прекину и оперу руке од већег дијела Шмитових противправних и недемократских недјела. То је учињено уз противљење и отворено показивање незадовољства Нјемачке и њених представника у БиХ, које је настављено и након Шмитовог протјеривања и то у виду опструкција приједлога имена новог високог представника који су доставиле САД.
Дејтон није приватно власништво ниједне западне владе, па ни Нјемачке. Дејтонски мировни споразум је међународни споразум. Нјегова правила не могу зависити од тога ко је тренутно политички јачи у Вашингтону, Берлину или Лондону. Управо зато одговорност не смије стати на Кристијану Шмиту или његовим домаћим политичким савезницима - странкама Тројке у Федерацији БиХ и опозиције у Републици Српској, које су конститутивни народи на изборима већ казнили. Прави кандидат за питање одговорности заправо јесте Нјемачка. Зато што је њемачка држава била политички покровитељ Шмитове кандидатуре и зато што је све вријеме била ментор његовог антидејтонског и противправног понашања у БиХ. О томе постоје бројни докази.
Шта чинити?
БиХ, Република Српска и Федерација БиХ треба да инсистирају на потпуној правној анализи Шмитовог мандата: ко га је именовао, на основу којег акта, с којим овлашћењима и под којим ограничењима.
Потребно је отворити питање међународне ревизије одлука које су настале противправном злоупотребом тзв. бонских овлашћења, како би се утврдила њихова правна неоснованост и политичка прекорачења.
Треба размотрити механизме одговорности конкретних њемачких функционера који су политички креирали, подржавали или спроводили спорну политику.
Треба отворити питање накнаде штете тамо гдје се може доказати директна материјална посљедица противправних одлука, посебно по буџете и по грађане чија су људска и грађанска права нарушена.
На крају крајева, можда најважније, мора се дефинисати механизам којим се Нјемачкој онемогућава да убудуће једнострано претвара унутрашња питања БиХ у простор за остваривање сопствених геополитичких циљева.
Одлазак не смије бити крај приче
БиХ мора јасно показати да жели престати да буде лабораторија у којој велике силе експериментишу с уставним рјешењима, санкцијама, наметнутим законима и политичким притисцима, а онда, када се геополитички интереси промијене, једноставно оду кући.
Ако након свега остане само констатација да је један лажни високи представник завршио мандат и при томе прошао без икаквих посљедица, онда ће порука будућим моћницима бити једноставна - у БиХ можете мијењати правила, институције и политичке односе, а када мандат заврши, само спакујете кофере.
Ако упоредо с тим држава која је најодговорнија за његово понашање прође без икакве одговорности, порука силама биће још страшнија - радите шта год хоћете, јер нико вам ништа не може.
Те двије поруке говоре да БиХ није и не може бити држава, и то гласније, јасније и неупоредиво више него било који, па и најекстремнији заговорник распада БиХ. Они који су забринути за будућност БиХ требали би мислити о томе, а не о наклапањима фрустрираног бившег протјераног узурпатора.