На данашњи дан рођен Иво Андрић
У Андрићевом животу смјењивале су се књижевна и дипломатска фаза.
Он је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност, уз образложење да "епском снагом обликује теме и приказује судбине људи током историје своје земље".
Андрић је у младости био припадник напредног покрета "Млада Босна" и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.
Дипломирао је и докторирао у Грацу, а вријеме између два свјетска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.
Андрић је био члан Српске академије наука и уметности.
Његова најпознатија дјела су "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Проклета авлија", "Госпођица" и "Јелена, жена које нема", у којим се углавном бавио описивањем живота у Босни за вријеме османске власти.
Током њемачке окупације Србије и Југославије Андрић је одбио да прима пензију и инсистирао је да се његова дјела не објављују.
Одбио је да потпише "Апел српском народу" којим се "осуђује отпор окупатору".
Из моралних разлога одбио је позив радника из области културе да се његове приповијетке укључе у Антологију савремене српске приповетке док "народ пати и страда".
- Као српски приповједач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама не желим и не могу да учествујем ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима - објаснио је Андрић.
У тишини изнајмљене собе у Призренској улици написао је "Травничку хронику", а крајем 1944. године и роман "На Дрини ћуприја". Оба романа објавио је у Београду неколико мјесеци по завршетку рата.
Иво Андрић се недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац.
У свом писму комесару Српске књижевне задруге 1942. године истиче да је српски писац. У личним документима, личној карти, војној књижици, партијској књижици, изводима из матичне књиге рођених и вјенчаних, у рубрици "народност" уписао је "српска".
Андрић је два пута одбио да његове пјесме уђу у Антологију хрватске лирике, а 1954. године и да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског поријекла.
Као неку врсту потврде националности нобеловца, канадско-амерички историчар Вилијам Мекнил пише да су родитељи Андрићеве мајке били Срби, те писмо дубровачког српског књижевника Иве Војновића свом брату Луји у којем каже:
- Шаљем ти дјело "Екс понто" које је побудило велику сензацију. Писац, млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 година.
Андрић је преминуо 13. марта 1975. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.
На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додјељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.
У Београду постоји Задужбина Иве Андрића, а прва и најважнија одредба тестамента нобеловца била је да се његова заоставштина сачува као цјелина и да се, као легат, односно задужбина, намијени за опште културне и хуманитарне потребе.
У оквиру Задужбине Иве Андрића дјелује и спомен-музеј који се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу број осам, у којем је писац живио са супругом Милицом Бабић.
На иницијативу редитеља Емира Кустурице, у Вишеграду је 5. јула 2012. године отворен Андрићград или Каменград, културни центар који се налази на самом ушћу ријека Дрина и Рзав.
Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката, међу којим су позориште, биоскоп, Градска управа, Академија лијепих умјетности, ријечна марина, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен-кућа Иве Андрића.