Дан сјећања на српске жртве у Другом свјетском рату - 85 година од стријељања ђака, наставника и грађана у Шумарицама
Масовно стријељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године - један је од највећих ратних злочина њемачке војске у Другом свјетском рату на територији бивше Југославије.
Тог дана су њемачке окупационе снаге у Крагујевцу стријељале око 3.000 недужних цивила, међу којима и око 300 ђака и наставника тадашње Мушке гимназије.
У јесен 1941. године у Србији било је више масовних злочина и одмазда над недужним становништвом. Ипак, масовно стријељање у Крагујевцу постало је симбол свих тих страдања: начином на који је злочин извршен, чињеницом да је стријељано око три стотине ђака и наставника, као и да се за злочин одмах знало.
На крају и однос друштва према овој трагедији послије рата, све до данашњих дана, допринио је том симболичном издвајању у колективном сјећању и идентитету нашег народа.
Спомен парк "Крагујевачки октобар", у оквиру ког је и музеј "21. октобар", као и пјесма Десанке Максимовић "Крвава бајка" чувају сјећање на стријељане грађане.
У Музеју "21. октобар" су, између осталог, изложене личне ствари страдале дјеце - капе, ђачке књижице, ордени, документа, све оно што су имали код себе када су стријељани.
Прво окупљање породица и родбине настрадалих у Шумарицама одржано је 1944. године.
Спомен-парк "Крагујевачки октобар" основан је 1953. године са жељом да очува успомену на стријељану дјецу и грађане, да његује културу сјећања и шири идеју мира и толеранције кроз разноврсне меморијалне и умјетничке манифестације и активности.
Велики школски час крај споменика стријељаних ђака и професора одржава се од 1971. године.
Стријељање је било одмазда за погибију десет и рањавање 26 њемачких војника у нападу партизана 16. октобра 1941. на Трећи батаљон 749. пешадијског пука Вермахта.
Обмазду су Нијемци отпочели већ у недјељу, 19. октобра, у селима Маршићу, Илићеву, и Грошници. Тада је, према историјским изворима стријељано 416 мјештана. Ипак, 416 мјештана није било ни близу квоте коју су Нијемци тада прописали: "100 за једног".
Да би испунили ту квоту, они су 20. октобра почели да хапсе грађане Крагујевца и да их 21. октобра стријељају.
Хапсили су Крагујевчане по улицама, кафанама, школама...
Скоро да нико није ни покушао да побјегне, плашећи се посљедица за своје породице, Нијемци су се послужили триком да је све због замјене личних карата.
Ухапшене људе су затворили у касарну "Танаско Рајић", и одатле их одвели на стријељање 21. октобра.
За три дана је стријељано око 3.000 људи, а међу њима и много дјеце и то не само у Крагујевцу него и у Јадру и Краљеву.
Крагујевачка трагедија је, како историчари наводе, била позната у Другом свјетском рату одмах пошто се десила и постала симбол страдања дјеце и цивила у ондашњој Југославији и Србији у Другом свјетском рату.