Тадић: Политичка непристојност и право да не будемо сопствена политичка жртва
Текст преносимо у цијелости:
У том разговору било је нечега што превазилази уобичајену телевизијску полемику. Није ријеч само о неслагању око Дејтонског мировног споразума или питању његове реформе, већ о покушају да се пред представником стране државе као општеприхватљив политички циљ представи нешто што би за конститутивне народе значило одрицање од институционалних гаранција њихове равноправности и као посљедицу имало да један од њих - Бошњаци, добије могућност да управља над преостала два - над Србима и Хрватима.
Границе политичке пристојности
Крајње је непримјерено што се такав захтјев износио у име грађанске нормалности, европске будућности и политичке модернизације. Као да је довољно неку политичку идеју назвати грађанском па да она самим тим постане неутрална, универзална и ослобођена интереса појединих политичких заједница.
Колико је пристојно увјеравати један народ да је његов интерес управо оно што он препознаје као одрицање од сопствене политичке сигурности? Зашто би Срби и Хрвати требало да вјерују да ће укидањем механизама заштите добити више могућности да утичу на будућност својих заједница?
У политичком Сарајеву таква питања често изазивају нелагоду. Можда зато што отварају простор за расправу о разлици између декларисаних циљева и њихових могућих посљедица. Тешко је, наиме, истовремено тврдити да се заговара равноправност свих грађана и инсистирати на моделу који би једном дијелу становништва могао одузети механизме заштите његове колективне политичке позиције.
Због тога постоји нешто дубоко непристојно у упорном увјеравању Срба и Хрвата да би за њих било најбоље да се одрекну уставних механизама којима штите сопствену политичку равноправност, посебно када долази до изражаја да се такво одрицање представља као услов њиховог просперитета, европске будућности и модернизације државе. Као да је ријеч о заједницама које не разумију разлику између политичке равноправности и подређености, између уставног права и "добре воље" већине.
Непристојно је очекивати да Срби и Хрвати прихвате како би укидање њихових уставних гаранција само по себи услов за бољу државу. Коме бољу? У таквом приједлогу они не виде проширење грађанских права, већ могућност да постану трајна политичка мањина чији би положај зависио од расположења и интереса већине, јер право које зависи од “добре воље" другога тешко се може сматрати правом у пуном уставном смислу. Оно тада постаје дозвола која постоји док постоји спремност онога ко је издаје да је поштује.
Колективна права као гаранција међусобне сигурности
Конститутивност народа и механизми заштите колективних права нису историјски остатак превазиђеног времена. Они представљају институционални одговор на чињеницу да БиХ није национално хомогена држава - да то не може бити, и да њена стабилност не може почивати на претпоставци да је воља тренутне већине истовремено и воља свих њених грађана и народа.
Суштина уставног поретка БиХ није у додјељивању привилегија било коме, већ у спречавању да бројчана надмоћ једног народа, самостално или у савезу с другим, постане извор трајне политичке доминације. Колективна права нису замишљена као инструмент заштите само онога ко их у одређеном тренутку политички највише користи. Нјихова сврха трајнија је од демографских и политичких околности. Број становника, као и однос политичких снага, подложан је промјенама. Демографска слика БиХ данас није иста као прије рата, нити се може претпоставити да ће за десет или двадесет година остати иста. Шта би се, на примјер, догодило када би Срби и Хрвати заједно постали двотрећинска или нека друга доминантна већина? Да ли би тада требало прихватити да они, позивајући се на хришћански идентитет, реваншизам или друге историјске разлоге, преузму право на политичку доминацију, док би Бошњаци, који су већином муслимани, остали без институционалних механизама заштите своје конститутивности?
Ово питање није предвиђање или прижељкивање будућег демографског односа, већ провјера досљедности једног политичког принципа. Колективна права су принцип равноправности, а не привремени инструмент расподјеле моћи. Нјихова легитимност не смије зависити од тога ко у одређеном тренутку има више становника или политичких представника.
Конститутивни народи се међусобно добро знају
Неповјерење међу народима није настало само као посљедица савремених политичких сукоба. Оно има и своју историјску димензију. Срби и Хрвати имају сопствена искуства државних поредака у којима су о њиховом политичком положају одлучивали други. Због тога сваки приједлог који би њихове уставне гаранције учинио зависним од воље већине чији нису дио доживљава се озбиљније него што би се могло закључити из формалног језика уставних реформи.
У таквим приједлозима препознаје се могућност повратка политичком обрасцу у којем једна заједница постаје мјерило државности, док друге морају непрестано доказивати да заслужују равноправност. У државама с дубоким националним и политичким подјелама, уставни систем мора узети у обзир стварне разлоге због којих заједнице не вјерују да ће њихова права бити заштићена без институционалних гаранција.
Дејтонски поредак није резултат случајног уставног експеримента. Произашао је из потребе да се успостави равнотежа између политичких заједница - конститутивних народа и данашњих ентитета, које нису биле спремне, нити су данас спремне, да једне другима препусте право на одлучивање о сопственој будућности.
Срби и Хрвати немају обавезу да се одричу својих уставних механизама заштите како би некоме доказивали приврженост БиХ. Нјихово право да захтијевају равноправност није супротстављено постојању БиХ. Напротив, управо је равноправност један од услова да БиХ буде прихваћена као заједничка политичка заједница, а не као простор у којем једна заједница одређује политичку судбину других.
Исто тако, од Бошњака се не очекује да своју приврженост БиХ доказују одрицањем од сопственог националног идентитета или колективних права, али се може очекивати да коначно прихвате чињеницу да је БиХ заједничка држава и да њено уређење не може бити засновано на претпоставци да било која тренутна бројчана већина има право да сама одређује границе равноправности народа.
Тражење од других да се одрекну уставних гаранција равноправности није доказ привржености држави, као што ни њихово очување не представља доказ непријатељства према БиХ. То је нешто што би сви у БиХ морали разумјети.
Овај став Срба и Хрвата није никакав екстремни антидржавни национализам, него минимум политичког достојанства и елементарна логика равноправности. Политичко Сарајево не би требало да на то одговара непристојним порукама Србима и Хрватима да постану сопствене политичке жртве. Поготово не у јавном ТВ преносу уз присуство представника других држава.