latinica  ћирилица
18/11/2026 |  21:23 ⇒ 21:23 | Аутор: СРНА

У Београду приказан филм "Дјеца Брадине" о свирепом хрватско-муслиманском злочину

У Београду је вечерас премијерно приказан документарни филм "Дјеца Брадине" Стевана Салатића о свирепом злочину хрватско-муслиманских снага над становницима некада највећег српског села између Коњица и Сарајева - Брадине, маја 1992. године.
Дјеца Брадине - Фото: РТРС
Дјеца БрадинеФото: РТРС

Истинита прича испричана кроз сјећања људи који су тада били дјеца, којима је на најужаснији начин прекинуто дјетињство, као и двојице љекара, затвореника у злогласном мучилишту српског народа логору Челебићи, приказана је у великој сали Скупштине централне београдске општине Стари Град.

Аутор филма рекао је Срни да је уз Вогошћу, Брадина једна од највећих рана на националном тијелу српског народа у Одбрамбено-отаџбинском рату.

- Филм говори о страдању српских цивила, када је 25. маја 1992. године село Брадина напало више од 4.000 наоружаних припадника муслиманско-хрватских снага, регуларне Хрватске војске, такозване Армије БиХ и републичког МУП-а и 25. маја, село је сравњено са земљом, 45 људи је остало без живота, дјеца су остала без дјетињства, а село, које је некада бројало 1.000 становника, без житеља - каже Салатић.

На другом нивоу филм шири причу на простор цјелокупног Коњица, гдје је некада живјело око 8.000 Срба, а данас их је свега неколико стотина. Они су протјерани са својих огњишта, многи од њих су завршили у логору Челебићи, гдје су мучени и одакле један број њих никада није жив изишао.

- Трећи конац филма вуче нит управо кроз свједочења љекара Петка Грубача и Реље Мркајића. Покушао сам да опишем страхоте тог злогласног мучилишта српског народа, кроз њихове наративе шта су све морали да лијече у Челебићима и са којом опремом су морали да чувају живот пребијених српских логораша - каже Салатић.

Он сматра да је важно да филм види што више људи, јер, како истиче, ако не памтимо сјећање на жртве, онда арогантна историја врло често зна да учини да злочин буде познат по злочинцима и по самом злочину, а не по жртвама.

- Мој циљ је да причом људи који су то све преживјели, учиним да се Брадина прикаже као једно велико светилиште, гдје је великом броју недужних људи одузет живот, а преживјели трајно изгубили своја огњишта и остали са траумамам до краја живота - закључио је Салатић.

У Брадини, која је до 1992. године била највеће српско село на потезу између Мостара и Сарајева, прије рата живјело је око 1.000 Срба, данас живи само двоје, а спомен обиљежје са 88 уклесаних имена убијених становника, једино је свједочанство о некажњеном страдању његових становника.