latinica  ћирилица
21/11/2026 |  08:11 | Аутор: СРНА

Каран: Дејтон - компромис, а не побједа

Дејтонски споразум није био побједа једних и пораз других, већ историјски компромис Срба, Хрвата и Бошњака, постигнут послије огромних жртава и дубоких подјела, истакао је професор уставног права Синиша Каран.
Синиша Каран - Фото: Уступљена фотографија
Синиша КаранФото: Уступљена фотографија

- Нико није добио све што је желио, али су сви прихватили границе својих политичких циљева ради најважнијег заједничког интереса - мира - навео је професор Каран у колумни за Медијски систем Републике Српске - СРНА поводом 31 године од парафирања Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. године у америчкој бази Рајт Петерсон у Дејтону.

Колумну професора Карана Срна преноси у цијелости:

Политичко Сарајево 31 годину покушава да промијени суштину Дејтонског споразума и његових анекса, да уставни компромис замијени доминацијом, а сложену конфедерално-федералну БиХ претвори у унитарну државу.

БиХ је доведена у стање у којем је поштовање Устава и Дејтона постало проблем, а њихово заобилажење и скрнављење проглашено напретком.

Дејтон није био побједа једних и пораз других, он је историјски компромис Срба, Хрвата и Бошњака, постигнут послије огромних жртава и дубоких подјела. Нико није добио све што је желио, али су сви прихватили границе својих политичких циљева ради најважнијег заједничког интереса - мира.

Република Српска је у тај компромис унијела своју државотворност, институције и уставноправни субјективитет, прихватила је дејтонски уставни оквир БиХ, али није прихватила да се тај оквир накнадно једнострано мијења, да се њене надлежности постепено одузимају и да јој се политичка воља Сарајева намеће као обавеза.

ПРОТОК ВРЕМЕНА НИЈЕ ПРАВНИ ОСНОВ

Република Српска и дејтонска БиХ почивају на формули четири плус три, за разлику од антидејтонских пет плус два, дакле четири стуба: народној вољи, међународној верификацији, економској самосталности и снази институција; и три принципа функционалне федералне државе: паритету, консензусу и подјели надлежности.

Међутим, дејтонска архитектура, заснована на уставној улози конститутивних народа и ентитета као носиоца суверенитета, 31 годину је изложена интервенцијама високих представника, спорним уставносудским тумачењима и међународним политичким условљавањима.

У таквим околностима посебно је опасна теза да дуготрајна примјена одређеног наметнутог, недемократског и антидејтонског рјешења сама по себи доказује његову уставност.

Протоком времена не може се превазићи односно отклонити неуставност, политичка принуда не може се претворити у сагласност, а институционална пракса не може замијенити уставну норму.

ПРЕИСПИТИВАЊЕМ ЗАШТИТИ ДЕЈТОН

Устав БиХ, који је и Анекс Дејтонског споразума, предвиђа могућност преноса додатних надлежности, уз сагласност ентитета. Али за сваки конкретан пренос мора постојати јасан уставни основ и испуњење прописаних услова.

Чак и накнадно парламентарно усвајање није разлог да се забрани расправа о уставном основу, карактеру сагласности и околностима у којима су одређена рјешења настајала. Јер све што је усвојено мора бити сагледано и кроз околности у којима је донесено.

Све што је настало мимо изворног дејтонског уставног оквира мора бити преиспитано и све што је наметнуто мора бити подвргнуто провјери уставног основа. У коначници, антидејтинске и неуставне одлуке морају се уклонити из правног поретка БиХ.

Преиспитивање рјешења уведених након 1995. није рушење Дејтона. Напротив, то је захтјев да се престане са његовим континуираним обесмишљавањем. Највећа пријетња БиХ није захтјев да се преиспитају спорне одлуке него негирање њене дејтонске природе, односно да наметање постане трајна замјена за договор.

Ако је Дејтонски мировни споразум 1995. године представљао историјски компромис којим је успостављен мир, онда се тај компромис мора досљедно поштовати и 2026. године, без накнадног наметања рјешења, политичких експеримената и једностраног прекрајања онога што је договорено, јер БиХ може опстати само док нико нема моћ да прегласа другога.

Република Српска једина у БиХ досљедно брани изворни Дејтон и управо у томе лежи највећи апсурд: она која инсистира на поштовању потписаног Споразума представља се као проблем, док се они који га годинама урушавају и прекрајају представљају као његови заштитници.