Зашто смо сујевјерни?
Да ли сте се икада вратили уназад кад вам црна мачка пређе пут? Или сте се уплашили кад сте сломили огледало вјерујући да вам не гине седам година несреће? Куцате ли у дрво "да не чује зло", а човјеку који кине говорите "наздравље"?
Дефиниција каже да је то ирационално вјеровање или дјеловање које није утемељено на знању или чињеницама. Покреће га страх од непознатог и управо је у томе кључ. У хаотичном свијету у ком живот може бити потпуно промијењен једним наизглед случајним догађајем, потребне су нам тачке ослонца, осјећај да нешто можемо да контролишемо, да предуприједимо или бар предвидимо несрећу како бисмо се боље припремили.Ако сте бар на једно од ових питања одговорили потврдно, подложни сте сујеверју. Ма колико жељели да вјерујемо да празновјерје припада необразованом човјеку и прошлим временима, оно је толико укорењено у данашњем друштву да човјек 21. вијека није ништа мање сујевјеран него његов далеки предак.
Па тако, вјеровање да црна мачка доноси несрећу потиче из доба кад се мислило да вјештице попримају облик кућних љубимаца, а ко је бољи за ту улогу него црна мачка. Огледало, вјеровало се, не рефлектује само одраз човјека, већ и дјелиће његове душе. Куцање у дрво потиче од вјеровања у магију дрвета јер у њему живе добри духови, док је кијање знак присуства злих авети. Једнак је број вјеровања која су се задржала у народу иако им се корен настанка изгубио, али се њихово одржавање оправдава ријечима "ваља се" и "не може да шкоди".
У књизи "Енциклопедија празновјерја" Ричард Вебстер је набројао занимљиве примјере сујевјерја у западној цивилизацији. Да издвојимо само неке: лоша срећа је понијети цвијеће приликом укрцавања у авион јер асоцира на гробље; не покушавајте да привучете нечију пажњу машући ашовом у његовом правцу јер је то знак да ће несрећник преминути; бебине нокте не треба сјећи маказама док не напуни годину дана, у супротном, постаће лопов; ако имате брадавице, сигуран начин да их се отарасите је да их отрете о човјека који је отац ванбрачног дјетета, али тако да он то не примијети.
Да се празноверје не смањује са степеном образовања потврђују два примјера. Први је физичар Нилс Бор који је изнад врата кабинета држао потковицу за срећу. Други је Винстон Черчил који је увијек носио срећни штап за шетњу кад би морао да путује петком који је сматрао несрећним даном. Такође, имао је обичај да додирне сваку црну мачку која би му прешла пут, дозивајући на тај начин срећу.
Као и Черчил, многи људи развили су своје методе привлачења среће. Овим триковима више су склони припадници професија код којих је присутан фактор ризика и неизвесности. Љубичаста боја тако је протјерана из позоришта као злослутна, а глумцу приликом изласка на сцену никако не треба рећи "срећно", већ "сломи ногу". Тајгер Вудс је на финалима голф турнира увијек носио црвену кошуљу, док је Мајкл Џордан испод дреса редовно облачио шорц са колеџа вјерујући да му доноси срећу.
И он то заиста и ради, ако је вјеровати истраживачима са Универзитета у Келну. Научници су спровели неколико експеримената којима су доказали позитивне посљедице вјеровања у ирационално. У првом, студенти који су играли голф са "срећном" лоптицом погодили су мету више пута него њихове колеге које су имале обичну лопту. У другом експерименту, учесници су имали задатак да помијерањем пластичне цијеви убаце 36 куглица у одговарајуће рупе. Група којој је на почетку речено "држимо вам палчеве" била је успјешнија од оне код које је знак за почетак било само "крени".
Посљедњи експеримент показао је шта се дешава када људима одузмете амајлију: знатно су несигурнији, мање концентрисани и амбициозни.
И зато, кад сљедећи пут кренете на испит, узмите срећну оловку. Не може да шкоди.
ОБРЕДИ ПРЕЖИВЈЕЛИ И У СРБИЈИ
СРБИ нису ни мање, ни више сујевјерни од других народа, увјерава др Весна Марјановић из Етнографског музеја у Београду. Сујевјерје се развило тако што је народ, уплашен за егзистенцију, тумачио појаве, а одређење обредне радње су се до данас задржале иако им се значење изгубило.
- У прошлости, народ је много више зависио од природе, али свједоци смо ситуације да човјек у 21. вијеку, за Светог Андреју, у народу познатом као Мечкин дан, жури кући да загризе клип кукуруза који се оставља на прозору, а сутрадан дјеци каже да је била мечка и загризла. Мечка је симболизовала житног демона. Остале су нам бројне магијско-религијске радње о Божићу, а сујеверје је нарочито присутно у погребним обичајима. Тако је до данас негдје остало забадање иглица у пету покојника да се не би повампирио и наудио живима. Доста обичаја сачувано је у источној Србији и јужном Банату, али има их и у Војводини и западним дијеловима наше земље. Такође, није ријеткост да се иста радња у једном крају тумачи као добра, а у другом као лоша.