X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
06/03/2016 |  21:35 ⇒ 21:35 | Извор: Вечерње новости

Гојазност је записана у генима

Иако се дуго времена сматрало да је гојазност искључиво посљедица неравнотеже између уноса калорија и потрошње, тачније количине узете хране и степена физичке активности, данас се зна да ова болест није само стечена, него је и урођена - насљедна.
Гојазност (Foto: thenutritionpost.com) -
Гојазност (Foto: thenutritionpost.com)

Истраживања су показала да је гојазност, прије свега, генетски поремећај, али је проблем у томе што код најчешћих форми гојазности учествује пуно гена, али сваки са малим процентом.

Колико који ген доприноси настанку гојазности, још се не зна. Рецимо, истраживања су показала да ФТО ген има највећи ефекат од до сада познатих гена у разјашњавању генетске основе гојазности, али на њега отпада 0,34 процента генетике наше тјелесне тежине.

"Када имате тај један промјењен ФТО ген, ризик да будете дебели је 1,67 пута већи него код особа којима је тај ген нормалан", објашњава професор др Милан Петаков, ендокринолог Клинике за ендокринологију Клиничког центра Србије. Ако имате оба алела (различити облици истог гена) промијењена, јер сваки ген има свој пар, ризик је три пута већи да будете дебели, што није нешто екстремно. Тачан молекуларни механизам како ФТО ген доводи до настанка гојазности још није познат, али се зна да контролише потрошњу аминокиселина, које се између осталог користе и као градивни и као енергетски материјал.

Гојазност може да се јави и у склопу неких болести, као што је ментална ретардација, аномалије бубрега и бубрежне функције и слично. Али, то су ријетке форме гојазности. Најчешће је полигенски условљена, што значи да није само један ген крив. Данас се зна да 40 до 70 процената варијација у тјелесној тежини зависи од гена, а не од хране. Молекуларна генетика је до сада успјела да докаже и да разјасни тек мање од два процента генетике гојазности. Дакле, недостаје још 68 процената гена.

Ипак, није довољно само имати одређене гене који доводе до појаве гојазности. За њихово активирање мора да постоји окидач из спољашње средине, а то може да буде висококалорична храна, климатски услови у којима живимо и слично.

"Чињеница је да се наш генотип није значајније мијењао задњих 100 година, можда и дуже", каже др Петаков. "Намеће се питање, због чега се баш сада јавила епидемија гојазности и како смо се ми то прилагодили, ако имамо исте гене?"

Епигенетика подразумијева да долази на неки начин до модулације, промјене у активности гена, при чему не долази до промјене структуре самог гена. Постоји начин да се промјени функционисање гена, а да гени остану потпуно исти. Епигенетика је под утицајем фактора који утичу на фетус непосредно пред крај трудноће и након порођаја и може да доведе до тога да постанемо дебели.

"Под утицајем епигенетике једна изолована популација на острву Науру се адаптирала и примјећено је да нема додатног повећања инциденције гојазности", наглашава др Петаков. "Дошли су до "врха", и сада епигенетика ради у супротном правцу, покушава да их заштити од гојазности. Гени раде у контрасмјеру, покушавају да их ослободе вишка килограма. Епигенетика би могла да буде рјешење за епидемију гојазности, али ми још на свјетском нивоу не добијамо назнаке да долази до смањења инциденције и преваленције обољевања. Још нисмо стигли до врха и даље се пењемо".


РОДИТЕЉИ И ДЈЕЦА

"Ако су родитељи гојазни, то не значи да ће и дјеца имати проблем са вишком килограма. Међутим, када се ради о општим типовима гојазности, ипак је већи ризик да ће дјеца гојазних родитеља бити дебела", објашњава др Милан Петаков.