Манда- добро срце нашег Била Мареја

Он је дружење с позоришним даскама професионално започео још у својој двадесет и првој години. У недавно напуњеној педесет и петој срушио се на њих. У лику и у костиму Капетана Куке, током премијерне изведбе представе „Петар Пан”, позоришта „Бошко Буха” чији је стални члан био од 1987. године, а дуже и веома пожртвовани управник. Пун љубави и бриге за шездесетак запослених. Љубави и бриге и за саму установу културе за чију се реконструкцију не штедећи борио, имајући визију о неопходности постојања снажног и важног позоришта за дјецу на Балкану, које би их и даље од малена учило да разликују добро од зла, да воле и поштују људе и умјетност.

Манду је било лако завољети и вољети, било као позоришног, филмског или телевизијског глумца са оним својим враголастим, оптимистичким плавим очима и симпатичном рупицом на бради – било као аутора и водитеља незаборавних дјечјих ТВ серијала у којима је тако топло, добронамјерно и духовито зачикавао генерације клинаца и клинцеза питајући их јесу ли заљубишка, било као шармантног домаћина популарних телевизијских квизова. Манду су његови гледаоци доживљавали као неког свог добро знаног, ведрог, духовитог комшију, за којег некако увијек знаш да се на њега можеш ослонити.

Управо га је тако некако, затечена вијешћу о његовој смрти, окарактерисала једна госпођа из мог комшилука узбуђено ме запитавши: „Шта је то са глумцима!? Одоше један за другим и Гага и Маџгаљ и Бата, ево сада и Манда, боже мили!”. „Живот, госпођо, овај наш лијеп живот ”, одговарам нерасположено, на шта је она рекла нешто што ме је тргло: „Али, они су били глумци!” Као да глумци нису попут свих нас других – само људи, са свим својим болом, мукама, срећом или патњама, болестима и дуготрајном борбом за егзистенцију својих породица. Није нам ово овде ни Бродвеј, ни Холивуд, па да за своју глумачку вриједност и славу они буду окупани златом.

Милорад Мандић Манда је као дијете и младић одрастао скромно и у скромности. Као отац четворо деце: Марка, Марије, Филипа и Андрије, супруг глумице Ање Мандић, бринуо се о својој породици исцрпљујуће радећи како би обезбиједио за живот. Као омиљени глумац и управник позоришта био је и одговоран и предан и пожртвован. И њему је као и свима нама стрес био стални пратилац. Превише свега за добро и топло Мандино срце.

Срце које је вољело и било вољено. Срце комичара посебног сензибилитета и талента. Нашег Била Мареја. Незаборавног Виљушке из култних Драгојевићевих „Лепих села” што је усред рата рекао: „Доста је брате, одох ја кући” и незаборавног, чаплиновски окретног, а истовремено и до суза драмски снажног Милашина „по бабине линије”, по којем ће се памтити популарни Бајићев серијал и филм „Село гори а баба се чешља”.

Још је толико тога по чему ћемо га ми памтити. Заувијек. Чим прође овај шок од спознаје да је тако изненадно, тако неочекивано и прерано отишао Манда. И да то што се десило у позоришту није била глума. Милорад Мандић Манда је живио, играо и отишао пред очима његове верне и мале и велике публике. Овог пута без аплауза. Само уз много, много суза.

Почивај у миру, Мандо. И буди срећан. Твоје четворо дјеце имају чиме да се поносе.