X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Хотел Вавилон
06/02/2018 |  10:45 ⇒ 11:39 | Аутор: РТРС

Драган Вукадиновић: Парламентаризам у Срба

Уколико желите да видите како парламентаризам не треба да функционише, онда на Јутјубу нађите бурне расправе, нпр. у Украјини, које се редовно заврше са мањом или већом тучом између људи који треба да представљају народ, који је њима дао повјерење кроз свој глас, да заступају своју партијску политику, истакао је у својој колумни за РТРС аналитичар Драган Вукадиновић.
Дан Републике Српске - Фото: РТРС
Дан Републике СрпскеФото: РТРС

Не зависећи од политичког питања, ти окршаји су најучесталији између прозапданих и проруских Украјинаца.

Уколико желимо да схватимо ту појаву, морали би да се вратимо уназад до 2014. године када је обојеном револуцијом срушен "режим" тадашњог регуларно и легитимно изабраног предсједника Јануковича. Његова "грешка" је била непотписивање папира, који је регулисао приближавање Украјине Европској унији.

Мање позната чињеница је дио тог папира у којем је дефинисана војна сарадња Украјине са Евроспком унијом. Другим ријечима, отварање простора Украјине за војне базе западног карактера. Још прецизније речено, америчке ракетне базе на руској граници које, да будемо искрени једни према другима, дефинитивно не циљају према Ирану.

Рушењем легитимне власти и довођењем милијардера Порошенка, човјека који осим фабрика чоколаде има и фабрике оружја и наоружања, те му је дозвољено да зарађује у братоубилачком рату у Украјини – то као америчка компензација због руског затварања његових фабрика у Руској Федерацији, у Украјини је створена атмосфера државе на продају.

Овдје разноразне птице грабљивице попут западних енергофирми, Арапа који су бацили око на украјинску плодну земљу, поменутих намјера западних војих база и слично, ми такође наилазимо на поткупљиве Украјинце који учествују у убијању властите државе.

Да. Сада је оправдано да се запитате каква је веза између Украјине и Срба, односно Републике Српске.

Кренимо овако. Зар се не би сложили са мном како би идеално било да на јавним расправама видимо опозицију и власт како се препиру колико процената да се одвоји од позитивног извоза, који је један према три већи од увоза, за дјечији доходак и премију за свако новорођенче у висини од суме за коју се Срби сложе конструктивним парламентарним дијалогом, боље речено, радом? Опозиција трази седам хиљада КМ, а власт се не миче са позиције и бројке од 6.500 КМ.

Ово треба да буде наш циљ и предмет будућег размишљања. Чак, идући даље у размишљању, ово треба да буде једно од лакших питања. Оних која се рјешавају за једно пријеподне у раду парламентараца и дијалога опозиције са влашћу.

Није тајна да смо веома удаљени од оваквих питања. Заправо, зашто смо удаљени од оваквих питања? Шта кочи нас да себи не постављамо оваква питања, наравно, утемељена привредним фундаментом који дозвољава овакав "луксуз", који то по дефиницији не би смио да буде?

Овдје сада ступа Украјина на снагу као веома добар примјер. Аналогија је једноставна. Користићу економску терминологију од мало прије.

Импорт утицаја и експорт патријахалности , "увоз" туђих интереса и "извоз" осјећаја припадности свом народу, осјећаја који инстиктивно треба да наводи на правилне потезе у свим битним питањима.

Конкретно, то значи сљедеће. Мањак функционалности Републике Српске унутар протектората БиХ доводи до јединог логичног редосљеда. Или протекторат мора да постане суверена држава са свим њеним атрибутима, или, Република Српска треба да изађе из статуса ентитета и сама добије државнотворне атрибуте. Треће(г) нема, не мислећи на ентитет, као додатна компонента затегнутих односа у протекторату.

Разматрајући прву опцију тј. БиХ као потпуну, ми не можемо, а да се не осврнемо на чињенице од 1996. па на овамо. Међународна заједница је створила мир својом војном интервенцијом, те нудећи документ примирја и функционалности истог, познат под именом града у САД - Дејтон.

Тај документ је, судбоносно на самом почетку, једноставно "нестао", а само једну ствар у потпуности осигурао. Мир у смислу ратних дејстава.

Преко 20 година БиХ није постала суверена држава са функционалним моделом по принципу једна држава – један глас. Није, иако мајорни народ у протекторату слиједи ту идеју. Ко зна, можда је та идеја и могла да заживи да Бошњаци нису судбоносно "постали Срби". Наиме, у јавном мњењу Бошњака су Срби као мајорни народ бивше државе криви за распад исте својом великосрпском политиком, те агресијама на "домовину" БиХ. Па, добро! Нема потребе да се наново "грудвамо" аргументима и контра аргументима.

Елем, идући том логиком, браћо (бивша), зар Бошњаци у "БиХ" немају улогу Срба у бившој држави по питању те политике према другим народима са којима желе заједницу? Као мајорни народ.

Наравно, овдје можемо слободно рећи да би тај пројект мултивитаминске БиХ одавно завршио у корпи за историјско смеће да не постоји импорт мишљење неких центара моћи. Протекторат Босна и Херцеговина је постала популарна за рјешавање свађа и неспоразума, тако да су многе земље у Европи бомбардовале БиХ (читај Србе) да би направиле мир, испробале своја оружја и глупе законе, које код куће никада не би усвојили и користили у пракси.

Не лези враже!

Главни град "домовине" је свјестан поменутога и чини све што је у његовој моћи да се избори за доминацију. Пошто је то ипак само главни град протектората, онда нам се намеће логична идеја да неко штити то своје "новорођенче"! Сама дефиниција нам каже да овдје неко јачи штити неког слабијег.

Тај јачи уноси (импорт) инерције дјеловања код својих фаворита. Те инерције нажалост осцилирају све до Републике Српске. Осцилирају до те мјере, да - од сада анлогије из Украјине.

Ми Срби имамо спремне српске Порошенке и потрошенке који ће зарад својих личних интереса пристати на разноразне понуде које нису у интересу њихове странке, народа који бира ту странку, а понајмање нису у интересу саме Републике Српске.

Конкретније. Проруски Украјинци у заједничкој Врховној Ради требају да штите интересе свог народа. Не да примају стране дипломате, агенте и сараднике којекаквих НВО сумњиве природе у властити стан и да узимају велике своте новца зарад рушења "режима", (су)лудо се радујући обећању столице и полуга власти. Један "Потрошенко" је био чак шеф једне велике опозиционе странке. Догодило му се оно што се догађа са свим који насједну на понуду: потрошен је и уступио је мјесто новом "играчу", помало смијешног презимена, толико упадљивог, да је сумњива околност тог презимена и презимена извршне директорице отвореног друштва у главном граду протектората.

Овакво понашање је извоз (експорт) интереса Републике Српске.

Ову тврдњу аргументујем јединим логичним редосљедом, уколико сагледамо задње године.

Република Српска зарад саме себе и бољег функционалитета мора да се избори за јаче облике независности. Са тим статусом, ближим атрибутима суверенитета, ми напокон можемо да водимо властиту политику. Поготово властиту монетарну политику која је непоходна уколико желимо да успијемо у економском плану. Предност би, такође, била једна друга врста политичке конкуренције која би напокон избацила ову садашњу дневнополитичку терминологију прозивања за издају, корупцију, продају интереса, диктатуре, полтронства, и још много много ружних ријечи. То нам је на срамоту, браћо и сестре.

Једне политичке конкуренције, здравог политичког парламентаризма, који се такмичи у успјеху, раду, транспарентности, многим другим врлинама које можемо да видимо у успјешним државама које нам нису толико далеко.

Да ствар буде озбиљнија.

Узмемо ли историју у контекст, погледамо ли на дешавања задњих десетина година. Намеће се једна претпоставка елементарне природе. Она садржи у себи геополитичка дешавања која нас често не заобилазе, него овај простор као границу старог свијета, мјесто гдје се сусрећу интереси Запада и Истока, сусрећу свјетске монотеистичке религије, погађају и од нас често праве само пионе у некој великој игри коју не схватамо у цјелини. Тада остаје препознавање суштине!

Република Српска је брана будућег рата.

На нама је да од ње направимо успјешан модел српске државности. Увјерен сам да то можемо. Ми смо стари и државотворни народ који је прије више од хиљаду година имао све оличје државе, тада наравно краљевине. Међутим, за ово морамо имати повјерење једних у друге. Морамо имати вјере у себи!