Монографија "Насиље над Србима у 20. веку" добитник "Печата времена"
Дјело "Насиље над Србима у 20. веку" представља изузетно важан пројекат интердисциплинарног карактера који доказује да је насиље над Србима у прошлом вијеку представљало једну од највећих трагедија над недужним људима у том периоду, саопштено је из "Евробука".
О значају овог дјела говори и податак да је Министарство за културу и информисање Србије "Насиље над Србима у 20. веку" прогласило капиталним дјелом и културним добром од посебног значаја за српску културу.
Обимна студија Гаћиновића, сарадника Института за политичке студије у Београду, најцјеловитији је и најисцрпнији преглед свих ратних и мирнодопских страдања српског народа од 1914. до 1991. године, али и несумњиво најкрвавијег вијека европске историје.
Награда "Печат времена" установљена је 2011. године и додјељује се за књижевност, као и за изузетно стваралаштво у области друштвено-историјских, културолошких, филозофских и ширих теоријских и политичких истраживања.
Књига у два тома почиње далекосежним одлукама Берлинског конгреса, "претреса" минули вијек који је окончан бомбардовањем Србије, а завршава се косовским проблемима који још нису ријешени, а почели су оснивањем Прве призренске лиге, крајем 19. вијека, када је скован план о "великој Албанији".
Гаћиновић наводи да је у Независној Држави Хрватској /НДХ/ убијено 74.762 дјеце, а Јасеновац је гробница за 19.432.
Он истиче да је кроз логор у Јастребарском прошло 3.336 дјеце, а кроз највећи дјечији логор у Сиску 6.693, од којих је за три мјесеца умрло 1.600 малишана.
Гаћиновић подсјећа да је у Југославији погинуло 1.700.00 људи, далеко највише Срба.
Велики простор у књизи посвећен је највећем српском стратишту - Јасеновцу, као и многим другим логорима за Србе.
Међу бројним подацима и документима налази се и биљешка њемачког Посланства да је "150 нарочито за то овлашћених усташа из Љубушког убило многобројне православце, међу којима жене и дјецу, а на разним мјестима Сава је нанијела 34 леша који су показивали знакове најјачег злостављања и сакаћења".
Аутор цитира и наредбу поглавника Анте Павелића да се "на подручју НДХ забрањује употреба ћирилице, сви православни становници НДХ обавезни су да око руке носе траку на којој пише слово `П`, што значи православни".
Гаћиновић наводи да је покрштено више од 240.000 Срба, а све се одвијало у троуглу НДХ - Католичка црква - Ватикан.
За новија српска страдања која почињу разбијањем СФРЈ, аутор пише да су разбијањем СФРЈ 1991. и 1992. године Срби и Србија постали мета међународног и унутарсрпског вријеђања и омаловажавања.
Како је било Србима у 20. вијеку, можда најбоље говори податак да је Београд највише пута бомбардована пријестоница у том вијеку, односно гађан је пет пута - аустроугарско бомбардовање 1914. и 1915, њемачко 6. априла 1941, савезничко 1944. и бомбардовање у НАТО агресији 1999. године.