Марковић: Да није било заједнице са Србијом многи данас не би ни постојали
У антисрпској хистерији која је захватила многе крајеве бивше Југославије, 1918. година приказује се као "српско освајање претходно слободних и независних земаља".
Међу разочараним Србима често се чује како је Југославија била прескупо српско жртвовање за незахвалну браћу.
Марковић напомиње да су Словенци данас већина само тамо гдје је српски војник загазио опанком 1918. године.
Егејски и пирински Македонци више и не постоје.
Питање је шта би остало од Хрватске да су је раскомадали сусједи на крају Првог свјетског рата.
А Србија? Да ли је узалуд толико искрварила?
"Прво, разлог српског жртвовања није стварање Југославије, већ одбрана Србије. Југославија је била бонус", истиче Марковић у ауторском тексту објављеном на сајту Радио-телевизије Војводине, а поводом 100 година присаједињења Војводине Краљевини Србији.
Друго, наводи он, у том тренутку готово да се ни у Хрватској нису чули гласови против.
Треће, Никола Пашић и краљ Александар Карађорђевић хтјели су велику земљу, у којој пријестоница неће бити на мјесту за караулу.
Четврто, Пашић се плашио да би свака независна Хрватска била нова Бугарска на западу, која би под патронатом страних сила радила против Србије.
Ипак, за Србе је најважније насљеђе Југославије оно што је преостало - заједница централне Србије и Војводине, која није само на мапи врх Србије, већ је то и по многим својим богатствима.
А шта су добили становници Војводине? Уједињење са Србијом је стигло у посљедњи час. Проценат Срба у Бачкој сјеверно од Великог бачког канала и у већем дијелу Баната почео је да опада.
"Мађаризација је претила да тамошњи Срби постану малобројни народ као они у Темишвару. Тек у Југославији, Нови Сад је добио значајну српску већину. Срем би у некаквој обновљеној Аустроугарској можда био део Хрватске. Дакле, могли смо и горе да прођемо", каже Марковић.