Тегелтија: Случај "Гачић" и слабости кривичног законодавства у БиХ
Текст објављен на његовој Фејсбук страници преносимо у цијелости:
Случај "Гачић" и слабости кривичног законодавства у БиХ:
На могућност да се десе случајеви као што је случај "Гачић", струка је упозоравала већ почетком 2000-тих , када су у Босни и Херцеговини усвајани нови кривични закони на свим нивоима.
Наиме, усвајањем нових кривичних закона БиХ, Републике Српске, Федерације БиХ и Брчко дистрикта, почетком 2000-тих година, из кривичних закона је избачена најадекватнија и најефикаснија кривично-правна санкција (мјера безбједности) која је била управо предвиђена за случајеве као што је Гачић и слични.
Свим дотадашњим кривичним законима који су се примјењивали у БиХ, а који су насљеђени из времена бивше Југославије, била је предвиђена посебна кривично-правна санкција, мјера безбједности под називом "обавезно псхијатријско лијечење и чување у здравственој установи", која се могла изрећи са казном, али и независно од казне. Мјера је била унапријед неодређеног трајања и могла се изрицати и примјењивати према лицима која су починила дјела која у објективном смислу представљају кривично дјело под два основна услова:
1. Уколико је лице учинило дјело у стању неурачунљивости или битно смањене урачунљивости те,
2. Уколико се утврди да би њиховим боравком на слободи постојала опасност по безбједност људи и имовине.
Таква се мјера безбједности изрицала од надлежног суда у кривичном поступку и могла се примјењивати док год таква опасност постоји. О евентуалном окончању мјере одлучивао би суд на основу извјештаја надлежне установе за чување и лијечење таквих лица без обзира на казну, тек уколико би из тих извјештаја произилазило да такво лице више није опасно по сигурност људи и имовине.
Тим новим кривичним законима који су усвојени на свим нивоима почетком 2000-их, та кривично-правна санкција (мјера безбједности) је избачена из свих кривичних закона и умјесто ње је уведена мјера безбједности "обавезно психијатријско лијечење" која се само слично зове, али је по својој природи пуно другачија и показало се неадекватном, јер је прије свега ограниченог трајања и везана је за казну, односно условну осуду.
Наиме, неурачунљиви починиоци дјела која су по својој природи кривична дјела, не третирају се овом мјером, него се повјеравају органу старатељства (центрима за социјални рад) који даље преузимају бригу о њима те одређују потребне мјере, док се ова нова мјера може изрећи само учиниоцима кривичних дјела који су иста починили у стању битно смањене урачунљивости.
Дакле, та мјера безбједности се може примјењивати само уз казну или условну осуду и то максимално за вријеме док та казна или условна осуда траје. По истеку казне или времена провјеравања условне осуде, та се мјера према таквим лицима више не може примјењивати, чак и ако даље постоји опасност по сигурност људи и имовине.
Очито је да се овакво законско рјешење показало као неефикасно и неадекватно, а на што је већина стручњака из области кривичног права већ тада указивала као мањкавост законског рјешења, посебно имајући у виду слабе капацитете служби социјалног старања у БиХ, које нису у стању да се носе са оваквим теретом.
Наравно, и уз постојање овакве мјере из ранијих кривичних закона и даље би се хипотетички могли десити овакви случајеви, нарочито од лица која први пут чине кривично дјело, али би ипак знатно био сужен простор за тако нешто у случајевима лица која су својим дјелом већ показала сву опасност коју представљају за сигурност људи и имовине.
Мишљења сам да је нужно хитно се вратити ефикасним и већ познатим законским рјешењима, те у кривичне законе вратити мјеру безбједности "обавезно психијатријско лијечење и чување у здравственој установи" и то у облику у којем је већ постојала прије доношења нових кривичних закона у БиХ.
Подсјећам да је основна функција кривичног законодавства она "заштитна функција кривичног законодавства".
Бојим се да без враћања ове кривично-правне санкције - мјере безбједности у кривично законодавство, та заштитна функција неће моћи бити остварена у потпуности (што доказује случај "Гачић") јер једноставно постоји тај празан простор, који наш систем социјалног старања не може адекватно покрити.