Мирко Регодић примјер неустрашивог борца

Мирка Регодића из Рибника код Кључа, рат је затекао у Купресу. Прошао је ратишта на Влашићу, код Бихаћа и Мркоњић Града гдје је 9. октобра 1995. године у акцији "Олуја" рањен у обје ноге, руке и врат. Заробљен је након тродневног скривања у шуми. Смрт је избјегао захваљујући томе што је у рату помогао двојици заробљених хрватских војника

- Када сам то испричао господину из Кисељака који ме заробио, овај је рекао "он није наумио да погине". Што значи - у животу добро ради и добром се надај - прича Регодић.

Тада је убијено 198 војника и цивила, а њему је било суђено да живи. Преживио је и стодневну психичку и физичку голготу заробљеништва у Јајцу, Ливну и Мостару. Упркос свему, у миру је наставио битку за живот, радећи све и свашта. Постављао је сателитске антене, поправљао кућанске апарате, а прије осам година уз помоћ подстицаја Владе Српске отворио је сервис за рачунаре и постао сам свој газда.

- Немам ни одмор, а ни годишњи ни боловања, али имам сигурност и ослонац и драго ми је што то моје муштерије виде и што ме цијене - додао је Мирко.

Поносан је што је био учесник стварања Српске, која је гарант опстанка српског народа, али и њему и његовим саборцима значило би много када би борачка популација имала више повластица.

- Барем једном годишње да се уради нешто за борце, на примјер плаћен боравак у бањи или одлазак на море. То би им пуно значило - каже он.

Мирко је примјер неустрашивог борца - металостругар по струци у недостатку посла се преквалификовао и успјешан је у свом послу. Радом одвраћа мисли од тешких ратних дана и слике сабораца који су погинули пред његовим очима или умрли на његовим рукама. Сусрет са њиховим родитељима отвара ране, али истрајава ради своје породице. Вјерује у боље сутра и Српску без корупције.

- Човјек се треба борити док је жив. Док будем махао једним прстом ја ћу се борити радити и чинити да нешто стварам - закључио је Мирко.