Церебрална парализа осмогодишњу Светлану не спречава у школским успјесима

Светлана има тек осам година, а већ је постала велики борац. Од рођења има церебралну парализу и сваки дан зависи од некога.

Када имате дијете са церебралном парализом, 24 сата сте му посвећени, каже Светланина мајка Душанка, која је постала њене руке и ноге. Облачи је, храни, вјежба са њом, пише јој задаћу, чита лектире и све остале животне потребе ради умјесто ње сваки дан. Али њена снага и воља, надјечала је све проблеме.

- Најтеже ми је било када су ми рекли да има церебралну парализу и да никада можда неће проходати, али уз помоћ Бога боримо се - прича Душанка.

Светлани је потребно и до пет сати вјежбања дневно. Вјежбе јој, каже Душанка, умањују бол, али и помажу да напредује. Међутим, наше здравствене установе не пружају ту могућност, тако да родитељи носе највећи терет.

- Три до четири пута дневно вјежбамо и има напретка. Сада смо у фази да Светлана може сама да стоји и надам се да ћемо упорним вјежбама остварити свој сан да стане на ноге, да се игра са својим братом и другарима - каже Светланина мајка.

Светлана се највише радује када иде у школу. Омиљена је међу другарима и учитељима. Школа позитивно утиче на њу, пружа јој нормалан живот који сви прижељкујемо.

У ОШ "Вук Караџић" одавно се примјењује програм инклузивне наставе. Светлана је прва ученица са церебралном парализом. Школа је обезбиједила дидактички материјал, прилаз школи и адекватна колица, како би ова дјевојчица могла да прати наставу редовно са својим вршњацима.

- Због одређених потешкоћа потребно је прилагодити план и програм према њеним могућностима, мада је она веома вриједна и радознала дјевојчица која жели да учи и ради и њена су постигнућа веома видљива у свим аспектима активности - каже учитељица Душица Шараба.

Драгана Дангубић, Светланина асистенткиња, потврђује да је осмогодишња дјевојчица вриједна ученица.

Функционишемо сви као један тим, укључени су и директор, педагог, психолог, логопед и учитељица. Свима нам је исти циљ - да Светлани омогућимо набоље могуће школовање, а она нама то враћа својим знањем, вјештинама и својим осмијехом - каже Дангубићева.

Свако од нас свој крст носи, како зна и умије. Породица Кнежевић храбро се бори за здравље своје дјеце, најприје Светланино, јер није у могућности сама да иде кроз живот.