latinica  ћирилица
21/06/2019 |  12:14 ⇒ 12:22 | Аутор: sveosrpskoj.com

Павић: Србима ништа добро не доносе ни западно спонзорисани "компромиси"

У најновијој колумни за портал "Све о Српској" Александар Павић објашњава на интересантан начин шта се може научити из новог америчког приручника за мјешање у туђе послове.
Александар Павић (фото: sveosrpskoj.com) -
Александар Павић (фото: sveosrpskoj.com)

Колумну преносимо у цјелости:

Током ове године, амерички Универзитет здружених специјалних операција (да, то је делатност која је у Америци подигнута на академски ниво, а универзитет представља "образовну компоненту" Америчке команде за специјалне операције) издао је публикацију под насловом Подршка отпору: стратешка сврха и дјелотворност.

На предњим корицама је фотографија америчких специјалних јединица на положају у Киркуку (Ирак), док је на задњим песница "српског" Отпора, представљена као "симбол покрета који је свргао Милошевића (дакле, Милошевић је такав бренд да се подразумијева да читалац зна о коме се ради, без додатних објашњења) и потом постао модел за студентске револуционарне покрете широм свијета".

Публикација је представљена као "дубинска студија покрета отпора", која се специфично бави америчком подршком истим широм свијета од 1940. године па до данас. Али, ово је више од пуког историјског прегледа. Јер, како наводи декан Факултета за специјалне операције у својој уводној речи: "Развој свјетских догађаја указује на потребу да Снаге за специјалне операције (Special Operations Forces – SOF) одржавају и унапређују традиционалне вјештине неконвенционалног ратовања, с тим што те вјештине треба сагледати у контексту динамике савремених покрета отпора. Шта треба промјенити у образовању и обуци? Како треба прилагодити доктрину? Како ће SOF заједница да развије сљедећу генерацију неконвенцијалних ратника и лидера?"

Дакле, кратак одговор на питање да ли САД можда планирају да одустану од мијешања у туђе послове широм свијета гласи – наравно да не.

Ова порука је упућена не само urbi et orbi, већ конкретно и Трампу – који је већ добио више много директнијих, непријатнијих порука из сопствене "дубоке државе" када год је покушао да се понаша иоле у складу са својим предизборним обећањима – и сваком другом са предсједничким амбицијама ко још увијек наивно кокетира са замишљу да сабље америчког војно-индустријског комплекса претвори у плугове и окрене САД рјешавању сопствених, све већих друштвених, економских, политичких, расних, медицинских, психолошких и других проблема, а не "усрећивању" других.

Уосталом, ово је тек први од три планирана тома на ову тему.

Како је једном дрекнула жена која је у сваком погледу постала можда и водећи глобални симбол "ружног Американца", Медлин Олбрајт: "Чему ова изврсна војска о којој стално причате ако не можемо да је користимо".

 Тај прекор је био упућен Колину Пауелу, тадашњем шефу здруженог штаба оружаних снага САД, због његовог одбијања да 1992. одобри америчку војну интервенцију у БиХ.

"Амерички војници нису играчке које ће неко да помјера на некој глобалној табли за играње," помислио је, по каснијем свједочењу Пауел тада, и вјероватно у то чврсто вјеровао, да би само деценију касније, у својству политичара (прецизније, шефа дипломатије САД) јавно лагао да би оправдао амерички напад на Ирак и свргавање Садама Хусеина.

Но, по резоновању писца предговора ове студије, пензионисаног генерала копнене војске САД Џона Малхоленда, мјешање у унутрашње ствари других је старо колико и људска цивилизација:

"Реалност пружања отпора одређене популације против перципираног угњетачког режима или окупационе силе је стара колико и историја човјека као друштвеног, заједничарског бића. Једнако релевантна је и историја ривалских држава и ентитета који процјењују да ли би експлоатација таквог отпора била у служби сопствених политичких користи и циљева. Г. Ирвин (аутор студије, иначе и сам бивши припадник америчких специјалних снага – прим. аут.) нуди прво детаљно поређење дјелотворности разних примјена и приступа подршци покретима отпора. У интересу је релевантних извођача, планера и надлежних изабраних званичника да посједују најбоље могуће разумијевање ове појаве када разматрају такве опције за нашу нацију".

Уз то, и само америчко искуство свједочи о тој наизглед неминовној реалности:

"Свакако да употреба и експлоатација незадовољних или побуњених народа унутар неке државе од стране сусједног непријатеља или ривала представља реалност сукоба у Америци још од времена када смо били колонија. У Седмогодишњем рату, који је вођен у британској америчкој колонији, нама познатом као Француски и индијански рат, обје стране су обилато користиле помоћ домородачких индијанских племена. Такође је нашироко препозната критична подршка Француске нашој револуцији против Британске круне."

Важно је овде примјетити да горе-наведени историјски осврт не представља само згодан изговор за данашњи амерички интервенционизам, нити за игнорисање међународног права када то одговара америчким интересима.

Западни ум, храњен комбинацијом протестантског антрополошког песимизма, просветитељског жара, католичке искључивости и/или гордости над достигнућима индустријске револуције и западне науке, природно на свет гледа као на својеврсну џунглу у којој најбољи (а зна се ко је то) не само да побјеђују, већ имају и право да намећу своју „супериорност” другима.

То је незападном уму често тешко да схвати. Другим ријечима, цијели Запад – а САД су још увијек парадигма данашњег Запада – интервенционистички је по својој природи. Они никад неће одустати, јер другачије не знају – а и неће, колико год се други бунили и оштро протествовали, док год имају могућности да "гурају своју ствар".

Стога је увјерење које се уврежило (и) на нашим просторима да нас, "само ако још урадимо то и то" (читај – испунимо тај и тај западни задатак, услов или жељу, односно прихватимо разне западно спонзорисане "компромисе"), чека нека врста "свијетле будућности”"у којој ћемо бити "остављени на миру" да "живимо као сав нормалан свијет" – не само наивно, већ и опасно по живот и опстанак заједнице, народа и државе.

Уосталом, није ли Бадинтерова комисија требало да "рјеши" питање граница на простору бивше СФРЈ? Није ли Дејтон требало да "рјеши" питање унутрашњег уређења и односа у БиХ и омогући оквир за нормалан суживот?

Ево, видимо како су их рјешили. Док локални наивци сматрају да је све завршено, западни управљачи кризама се већ спремају за "друго", "треће", "стото полувријеме док се мастило још није ни осушило на потписима на споразуму.

То је оно што се у предговору назива "политичким ратовањем", онако како га је дефинисао Џорџ Кенан, отац послијератне доктрине "обуздавања" СССР-а:

"Према најширој дефиницији, политичко ратовање представља коришћење свих средстава које стоје нацији на располагању, осим рата, за постизање националних циљева. Такве операције су и јавне и тајне. Крећу се у распону од јавних операција попут политичких савезништва, економских мјера (попут Маршаловог плана) и "бијеле" пропаганде, до тајних операција попут тајне подршке "пријатељским" страним елементима, "црног" психолошког ратовања, па чак и подстицања подземних покрета отпора у непријатељским државама".

Није ли јасно, читајући горе-наведено, да је свијет "борба непрестана", баш као што нам је Његош лијепо рекао? И не нуди ли се, посљедично, закључак да западни рат против Срба и српске државности није стао послије разних "мировних споразума", већ се само наставио – и наставља – другим, политичким средствима, како би, приликом следеће, "тврђе" агресије, оштрица нашег отпора била додатно отупљена?

И да је дио тог рата подразумијевао и подразумјева и својеврсну наметнуту "деполитизацију", добровољно одрицање управо од инструмената које супарници непрестано користе против нас, фактичку лоботомију српског националног мишљења, националну демобилизацију и психолошко разоружавање, храњено наклапањима о некаквим "заједницама вреијдности" и "успјешним мировним пројектима”"које треба да прихватимо уз одрицање од сопствених виталних интереса, вођени непоколебљивом вјером у "добре намјере" усрећитеља из западних престоница који само размишљају о нашем добру.

Надајмо се да нам не треба још једна "отпорашка песница" да бисмо коначно озбиљно схватили садашњи глобални амбијент, који у 21. веку – а многи из јавног живота често не могу да се начуде како се, ето, неке ужасне ствари дешавају у овако "напредном" времену – није ништа ни мирнији, ни хуманији, ни мање опасан него што је био у "назадна", "примитивна" времена. А и да бисмо уочили континуитет између јучерашњих Срђа Поповића и данашњих Мектића, Ђукановића, Угљанина, Чанака и сличних. Ако ништа, појава ове књиге и опрема њених корица су већ довољна опомена и подсјећање.