latinica  ћирилица
09/09/2019 |  08:48 ⇒ 08:51 | Аутор: ТАНЈУГ

"Мемоари краља Милана" први пут на српском

Не догађа се често да се појави књига а да се не зна ко ју је написао или приредио као што је случај са “Мемоарима краља Милана“ чији је приређивач умјесто имена ставио само цртеж круне.
"Мемоари краља Милана" (Фото: laguna.rs) -
"Мемоари краља Милана" (Фото: laguna.rs)

Књига је била штампана у Цириху 1902, годину дана након смрти краља Милана, писана је њемачком готиком и никада све до ове године није била преведена са њемачког на српски језик.

Сада ју је штампала Лагуна, а као уредник се потписао Дејан Михаиловић.

Умјесто предговора историчар Ненад Јовановић је написао обиман есеј на 60 страна о књизи под насловом “Портрет једног краља“ штампан испред кратког увода њемачког приређивача који је на крају свог текста нацртао већ поменуту круну и датирао Рим 1901. године.

Пошто је од тада прошло више од једног вијека нема могућности да се одгонетне ко је био приређивач, нити колико су у књизи заиста текстови које је написао краљ Милан Обрановић, а колико анонимни приређивач или још неко други, јер је очигледно да су сакупљени текстови дјело “више руку“.

Причу о томе како је њемачки оригинал ове књиге коначно стигао у Београд сазнало се од уредника Дејана Михаиловића који је прије нешто више од годину дана објавио своју књигу “Подвизи и страдања грофа од Такова“ романсирану биографију краља Милана писану на основу архивске грађе која је сачувана у Србији, а пошто није имао још превод ових “Мемоара“ само их је поменуо јер је сазнао да постоје.

У разговору за Танјуг Михаиловић је казао да је за ове мемоаре на њемачком сазнао од Светлане Томић која је прва указала на потребу да би било добро да се преведу и објаве.

Трагајући за мемоарима у Народној библиотеци Србије, Михаиловић је нашао картон у регистру књига али уз напомену да их немају.

Књигу је, како наводи Михаиловић, нашао Горан Лазукић у Националној библиотеци у Бечу и тако је стигла у Београд.

На оригиналном издању пише да је писана на основу докумената из његове заоставштине и онога што је исприповиједао приређивачу чијег имена нема, само већ раније поменута круна.

Приређивач у свом кратком уводу наводи да књига има десет поглавља која почињу дјетињством будућег краља под насловом Миланово дјетињство на двору румунског кнеза Кузе, затим слиједе:  Догађаји у вријеме убиства кнеза Михаила 1868, Краљ Милан и краљица Наталија, Артемиза Христић, Владареве авантуре у иностранству, Године послије абдикације 1889, Отац и син – о односу два посљедња Обреновића, Драга Машин, будућа краљица Србије, Милан као политичар и Миланов политички тестамент.

Српском преводу је додата Хронологија живота кнеза, а затим краља Милана Обреновића ИВ и на крају је регистар имена личности које се помињу у књизи.

С обзиром да се Дејан Михаиловић 7-8 година бавио прикупљањем аутентичне грађе за свој роман веома су му добро познате пикантерије из краљевог живота али је при томе дао и веома ироничне приказе друштвеног и политичког живота Србије с краја 19. и самог почетка 20. вијека, трудећи се да демистификује верзију званичне историје о том времену.

Михаиловић је оцијенио да је књига мање-више успјешна мјешавина непоузданих извора, грешака што се тиче датирања појединих догађа али и писама које је можда писао краљ Милан послије абдикације.

Књигу је као историчар, веома помно проучио писац есеја “Портрет једног краља“ Небојша Јовановић који се сложио са Михаиловићем да је то занимљива мјешавина текстова који би могли да буду аутентични и оних који су плод маште приређивача који ће на жалост заувијек остати непознат, али је увјерен да је Нијемац и вјероватно близак Хабрзбуршком двору јер отворено “навија“ за цара Фрању Јосифа.

Сви дијелови тестамента у којима се наводе особине српског менталитета говоре ружно о Србима, што никако не би написао краљ Милан јер он је искрено волио своју отаџбину а и трудио се да заштити свог сина, престолонасљедника, Александра.

Јовановић сматра да је против здраве памети савјетовати престолонасљеднику и затим краљу да би најбоље рјешење за балканско питање било да се двојна Хабзбуршка монархија претвори у тројну и да то чине славенске земље а да пријестоница тог новог ентитета буде Загреб јер је највише наклоње династији Хабзбурга.

То је један од савјета који, наводно, краља Милан пише сину у свом политичком тестаменту.

- То би било “самоубиство“ једне потпуно независне земље као сто је постала Србија - констатовао је Јовановић.

Као професионални историчар Јовановић сматра да је прво поглавље о Милановом дјетињству најближе истини.