X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
09/10/2019 |  11:51 ⇒ 11:52 | Извор: СРНА

Штрбац: Још једна фарса хрватских судова

Директор Документационо-информативног центра "Веритас" Саво Штрбац оцијенио је као још једну фарсу ослобађање бившег ратног предсједника Кризног штаба Бјеловара у Хрватској Јуре Шимића оптужби за ратни злочин убиства тројице официра ЈНА у бјеловарској касарни септембра 1991. године.
Саво Штрбац (Фото: Медија центар Београд) -
Саво Штрбац (Фото: Медија центар Београд)

Штрбац је изјавио за Срну да је то још једна фарсу од суђења пред хрватским судовима када је ријеч о злочинима које су хрвати починили над Србима и припадницима ЈНА.

Он је напоменуо да је пресуду о ослобађању Шимића донио Жупанијски суд у Ријеци 2. октобра, а да је предсједница судског вијећа Јесенка Ковачић у усменом образложењу пресуде навела да је седморо вјештака утврдило да су узрок смрти експлозивне повреде, односно дјеловање минско-експлозивних средстава, за шта Шимића није теретила измијењена оптужница.

Према његовим ријечима, Ковачевићева је навела да суд није утврдио да би Шимић, у ситуацији када се пуцало по граду због неких изговорених или неизговорених ријечи, починио кривично дјело, те да свједоци тврде да је цијели дан провео у Кризном штабу.

Против првостепене пресуде надлежно тужилаштво је најавило жалбу.

Штрбац је подсјетио да је Шимић, који је у септембру 1991. године био предсједник Кризног штаба Бјеловара, био оптужен да је након предаје касарне у Бјеловару наредио убиство тројице официра ЈНА.

Он је напоменуо да су многи од заробљених официра и редовних војника видјели када су припадници хрватске војске ушли у касарну након што је командант 265. механизоване бригаде, пуковник Рајко Ковачевић, наредио обуставу даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старјешина и њихово постројавање у кругу касарне.

Послије тога су припадници хрватског Збора народне гарде /зенге/ ушли у касарну из које више није пружан никакав отпор.

- И многи су од њих видјели да су побијени официри у то вријеме били живи, да су прозвани и изведени из строја, а након тога да су се чули пуцњи. Њихова тијела се виде и на снимцима које су направили Хрвати - подсјетио је Штрбац.

Он је додао да је суд одбио да саслуша припаднике ЈНА који су видјели тијела убијених официра и прострелне ране од ватреног оружја на њима уз образложење да ти свједоци нису медицински експерти, а који су потврдили да су официри ЈНА страдали од експлозивних повреда насталих дјеловањем минско-експлозивних средстава.

Штрбац је навео да су неки од заробљених официра ЈНА познавали лично Јуру Шимића и видјели га да је био у касарни у инкриминисано вријеме, али суд није прихватио њихове исказе, већ исказе свједока хрватске националности који су тврдили да Шимић критичног дана није ни био у касарни гдје се овај злочин десио.

Штрбац је рекао да суђење Шимићу подсјећа на суђење четворици припадника бјеловарске полиције за убиство шесторице припадника ЈНА /Радована Барберића, Здравка Докманића, Радована Гредељевића, Ивана Хосјака, Бошка Радоњића и Мирка Остојића/ који су заробљени у касарни "Божидар Аџија" и затворени у полицијску станицу.

Одатле су их четири дана касније извела униформисана лица маскирана фантомкама и стријељала исте ноћи у шуми Чесма недалеко од мјеста Мало Кореново.

Са њима је био и цивил Саво Ковач из Бјеловара, који је, иако је задобио три прострелне ране, преживио стријељање.

За убиство шесторице заробљених припадника ЈНА и покушај убиства једног цивила, Жупанијско тужилаштво у Бјеловару 21. септембра 2001. године оптужило је четворицу припадника бјеловарске полиције - Луку Маркешића, Зденка Радића, Зорана Мараса и Ивана Орловића због кривичних дјела ратног злочина против ратних заробљеника и ратног злочина против цивилног становништва.

Оптужени су до сада два пута неправоснажно ослобађани, 2001. и 2005. године "због недостатка доказа", иако је, по утврђењу суда, злочин неспоран, док им је 2010. укинута неправоснажна пресуда по измијењеној оптужницу, по којој су, умјесто чињења, оптужени за помагање у ратном злочину против ратних заробљеника и цивила.

Четврто суђење одржано је пред Жупанијским судом у Загребу, који је пресудом од 17. новембра 2011. године све оптуженике ослободио оптужбе "јер дјела за која се терете /измијењеном оптужницом/ по закону нису кривична дјела".

На посљедњу пресуду жалба није ни уложена, па је она постала правоснажна.

Штрбац је оцијенио да и ови бјеловарски случајеви указују на већ устаљену и препознатљиву праксу хрватских судова названу "пинг-понг суђења", односно када су злочини над Србима и припадницима ЈНА неспорни, починиоци се не могу идентификовати.

- А ако се и идентификују ослобађају се због `погрешног` чињеничног описа или квалификације дјела, односно у недостатку доказа или због поступања у нужној одбрани. Уколико се прогласе кривима, након маратонских суђења, изричу им се минималне казне, често испод законског минимума, што је срамота за хрватско правосуђе, а понижавајуће за жртве -рекао је Штрбац.