X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Твоје лице звучи познато
11/11/2019 |  11:07 ⇒ 11:53 | Извор: РТРС

Тегелтија: Гаранти и "Бонска овлаштења"

Да ли сте се некада запитали зашто је Дејтонски мировни споразум, поред потписника предвидио и гаранте тог истог споразума? Шта они и како гарантују? Шта је то ПИК? Каква је улога ОХР сходно Дејтонском споразуму, да ли и коме одговара ? Шта су то уствари "Бонска овлаштења"? Каква је међу свим тим појмовима међусобна веза?
Милан Тегелтија - Фото: РТРС
Милан ТегелтијаФото: РТРС

Пише Милан Тегелтија:

Овим текстом покушаћу што једноставније демистифицирати и разјаснити појмове из наслова овог текста и њихову улогу, а посебно улогу Гараната Дејтонског мировног споразума и "Бонска овлаштења" ОХР -а.

За почетак треба јасно истакнути, ПИК (Вијеће за имплементацију мира) није орган Дејтонског споразума и не треба га поистовјећивати са гарантима споразума. У контексту Дејтонаког споразума ПИК представља међународно ванспоразумно тијело савјетодавног карактера, настало након закључења мировног споразума а током његове имплементације.

У то тијело (ПИК) су, између осталих, укључени и гаранти Дејтонског мировног споразума, и због тога има политичко-правну тежину те га због тога ОХР мора пажљиво ослушкивати, посебно слушајући ставове гараната споразума о имплементацији споразума, које они кроз то тијело јавно исказују и артикулишу.

Према томе ПИК као такав, иако важан међународни савјетодавни орган, не може доносити никакве обавезујуће одлуке нити давати било каква додатна овлаштења ОХР-у , али због учешћа гараната спроазума за ОХР представља де фацто водича у његовом дјеловању како би остао унутар гарантованог оквира остог споразума.

За почетак, не треба никада заборавити да је Дејтонски споразум прије свега мировни споразум.

Рат у БиХ се није завршио безусловном нити условном капитулацијом једне од зараћених страна. Рат у БиХ се напротив окончао мировним споразумом или, правнички речен, међународним мировним уговором међу зараћеним странама, којим су окончана ратна дејства и непријатељатељства међу зараћеним странама.

То значи да је Општи оквирни споразум за мир у БиХ или жаргонски "Дејтонски мировни споразум" у ствари сагласност воља зараћених страна о условима престанка непријатељстава у БиХ. Ти услови су због тога обухватили војне и цивилне аспекте, основни споразум и све његове анексе који заједно чине једну интегралну цјелину.

Мировни споразум је од стране зараћених страна, као страна потписница, потписан бона фидес (у доброј вјери), са увјерењем да ће исти бити поштован онако како је потписан те да ће се поштовати сви услови успостављања мира које су зараћене стране усагласиле.

Да би се обезбједила имплементација споразума, анексом 10. тог споразума успостављено је тијело (орган) "Канцеларија високог представника", скраћено ОХР, које је надлежно да надгледа проведбу цивилних аспеката споразума . Та тијело је добило овлаштење да даје коначна тумачења одредби цивилног дијела мировног споразума , уколико се медју странама потписницама појави спор у тумачењу појединих одредби споразума.

Међутим, канцеларија Виског представника није тијело изнад споразума, није гаранција Дејтонског мировног споразума него тијело супервизије његове операционализације и имплементације односно тијело самог споразума. Суштински ауторитет свих аспеката (како војних тако и цовилних) Дејтонског мировнпг споразума и услова под којим је потписан представљају његови гаранти (САД, Руска Федерација, Европска унија, Република Француска, Уједињено Краљевство Велике Британије и Сјеверне Ирске) који представљају тзв "гарантне силе" мировног споразума.

Према томе гаранти Дејтонског мировног споразума свједоче условима мировног споразума у свим његовим аспектима, гарантујући на тај начин да ниједна страна потписница неће бити преварена и иза тога стоје цијелим својим дигнитетом и ауторитетом. Ти гаранти мировног споразума (искључујући Европску унију) истовремено представљају четири од пет сталних чланица Савјета безбједности УН.

Према томе, стварни ауторитети садржаја, услова и значења свих одредби Дејтонског мировног споразума су његови гаранти. Потписнице споразума имају право да се поуздају у гаранте и од истих очекују заштиту аутентичности и вјеродостојности услова под којима је потписан мировни споразум, обезбјеђујући на тај начин заштиту од изигравања услова под којима је мировни споразум потписан.

За разлику од гараната Дејтонског мировног споразума, које постоје и имају ауторитет и у самом споразуму и ван мировног споразума, Канцеларија Високог представника за БиХ постоји искључиво као орган мировног споразума. Према томе као дио мировног споразума и сам ОХР и његово дјеловање подвргнути су аутентицном свједочењу од стране Гараната у погледу садржаја и значемја услова споразума, који се односе на ОХР и његово дјеловање. Гаранти мировног споразума, између осталог, свједоче и гарантују да ће тај орган (ОХР) проводити своју уговорну улогу под условима и на начин предвиђен мировним споразумом (уговором), не излазећи из његовог оквира.

Дакле заштиту аутентичности споразума укључујући и заштиту од евентуалне самовоље и арбитрарности ОХР, која би излазила изван оквира Дејтонског споразума, странама потписницама обезбјеђују управо гаранти Дејтонског споразума. То је био услов потписивања мировног споразума од стране потписница како би обезбједиле контролу мировног споразума у оквирима међународног правног поретка.

Неспорно је да ОХР има овлаштења надгледања имплементације и овлаштења тумачења унутар правног поретка у БиХ, међутим ипак ОХР није орган неограниченог капацитета. Његово ограничење представља сам мировни споразум односно гаранти мировног споразума, који (сваки од гараната унилатерално или гаранти мултиратерално ) могу својству Гараната споразума званичном изјавом (на захтјев или без захтјева потписница) прогласити било који догађај који се тиче мировног споразума у БиХ, укључујући и одлуку Високог представника као органа споразума, супротном условима Дејтонског мировног споразума.

Гаранти, дакле, имају унилатерални и мултилатерални капацитет за проглашавање изигравања мировног споразума и то сви потписници мировног споразума и органи споразума морају да поштују док год постоји мировни споразум.

На тај начин сваки од Гараната мировног споразума, у таквим евентуалном екстремним ситуацијама, могу да заштите сам Дејтонски мировни споразум и стране потписнице од његовог изигравања.

Због тога , јасно је да су творци мировног споразума водили рачуна о томе да, иако су ОХР-у дали суперизорска овлаштења, та овлаштења нису препуштена арбитрарности и неограничености.

Она су подвргнута гарантском свједочењу и контроли аутентичности и поштовања услова под којима је мировни споразум потписан, те заштити од изигравања било које стране потписница током његове имплементације.

То представља фундаменталну улогу гаранта мировног споразума иза које они стоје цијелим ауторитетом својих држава, у функцији заштите међународног правног поретка, међународног права и међународног повјерења. У супротном ниједан мировни споразум не би више имао никакав смисао, па се поставља питање како би више уопште било могуће доћи до било каквог мировног споразума на различитим ратним жариштима у свијету.

У наслову текста "Бонска овлаштења" сам ставио под наводнике из простог разлога , што Бонска овлаштења као некаква посебна додатна овлаштења ОХР, у ствари не постоје, никада нису успостављења било каквим споразумом или одлуком.

Бонска овлаштења у ствари представљају закључак ПИК -а (ванспоразмног тијела које не може дати никаква овлашења ОХР- у) са засједања у Бону 1997. године, којим уствари поздрављају намјеру Високог представника да користи свој коначни ауторитет на терену за тумачење споразума о цивилном спроводјењу мировног рјешења како би се олакшало
рјешавање потешкоћа доношењем обавезујућих одлука када он сматра неопходним о питањима које набраја тим закључком.

Према томе ПИК као ванспоразумно савјетодавно тијело није створио никаква нова и додатна овлаштења ОХР-у нити је за то имао капацитет. Дакле, надгледна (супервизорска) улога, онако како је дефинисано у Дејтонском споразуму ,није се промјенила од његовог потписивања.

Иста овлаштења која су успостављена 1995 постоје и данас, што значи да ОХР има могуцност доношења одлука које су корективног карактера у односу на имплементационе, већ доносене одлуке надлежних органа, у БиХ које се тичу одредби споразума те утврђивање евентуалног изостанка одређених одлука надлежних органа на које су обавезни самим споразумом. Према томе скраћено говорећи. Дејтонски споразум спроводе органи успостављени Дејтонским споразумом док
је улога ОХР надгледање тог спровођења или неспровођења одредби споразума.

ОХР није предвиђен као орган који може у имплементационој фази да замјени или буде алтернатива органима успостављеним Дејтонским споразумом. Међутим након поменутог закључка ПИК ИЗ 1997. године, због у то вријеме опште сагласности чланица ПИК-а која је укључивала и Гаранте Дејтонског мировног споразума, ОХР у вријеме актовне примјене тзв "Бонских овлаштења", није имао проблем са примјеном мјера и оцјеном њихове компатибилности са мировним споразумом од стране Гаранта споразума.

Међутим, оног тренутка када гаранти мировног споразума немају ту сагласност и неки од њих оцјењују такве мјере некомпатибилним условима Дејтонског мировног споразума ствари се у цјелости мијењају. Тада такве мјере излазе ван оквира мировног споразума иза којег стоје сви његови гаранти и представљају његово изигравање. Због тога, можемо рећи да су тзв "Бонска овлаштења" де јуре непостојећа правна категорија, а де факто представљају изузетно екстензивно тумачење улоге надгледања коју ОХР има по истом споразуму .

Она су ад хок карактера, односно уско повезана са временом тумацења улоге надгледања ОХР у одређеном тренутку
имплементације мировног споразума. Зависе од процјене гараната мировног споразума о компатибилности мјера које предузима ОХР са условима мировног споразума, у циљу онемогућавања изигравања мировног споразума, којем
су свједочили и којег у садржају свједоче и гарантују у капацитету признатих свјетских сила.

Због тога , тзв "Бонска овлаштења" у њиховој операционализацији увијек треба сагледавати у контексту процјене њихове компатибилности са Дејтонским мировним споразумом , а која процјена се врши од стране свих гараната Дејтонског мировног споразума током трајања Дејтонског мировног споразума и постојања ОХР као споразумног органа надгледања имплементације цивилног дијела споразума.

У случају евентуалног изостанка реакције гаранта споразума на кршење споразума, стране потписнице, у случају да сматрају да су изиграни или прекршени дијелови мировног споразума, могле би се тужбом обратити Међународном суду правде у Хагу, у циљу евентуланог утврђивања и корекције кршења Међународног мировног споразума, када би коначни суд о компатибилности тих мјера са мировним споразумом, дао Међународни суд правде у Хагу.