Тихи одлазак Милана Дашића
Дашић заслужује да га споменемо и да га се сјећамо, увјерен сам да је његов одлазак у овдашњим медијима заслужио макар кратку вијест.
Био је у Бањалуци међу првим оснивачима издавачке агенције; његово "Слово" објавило је поприличан број књига, од којих су неке – може се без устезања рећи – обогатиле наше културно благо, нарочито оне у којима се и он, као публициста, уредник или аутор неких текстова, потврдо као човјек који се трудио да сачува од заборава неке историјске чињенице и токове, нарочито оне које се односе на страдања невиног становништва Подгрмеча и ширих српских подручја, посебно на Шушњару и у Јасеновцу.
Књиге о тим страхотама, из његове издавачке агенције и издавачке радионице, штампане често двојезично, у разним крајевима свијета шириле су и шире истину о страдалништву и постале су нека врста споменика онима чија су имена крвљу уписана у нашу историју. Настојао је да повеже спомен-подручја Доње Градине, Шушњара, Козаре, Крагујевца и друга, прије свега живом књижевном ријечју.
Био је један од иницијатора да се Књижевни сусрети "Шушњар", послије рата и губитка Санског Моста, наставе одржавати у Оштрој Луци и том својеврсном окупљању пјесника давао печат ангажовањем у организовању, жалећи посљедњих година што су га заобилазили.
Уз то што је доприносио одржавању Књижевне награде "Шушњар", био је иницијатор установљавања награде за завичајне теме у књижевности “Слово Подгрмеча“.
Још много тога би се могло рећи о човјеку који је несебично давао себе свом родном крају и идеји да се чувају успомене на оно што нам је најсветине. Засад само још ово: Ваљда ће се наћи неко ко ће објавити још једну књигу о Јасеновцу коју је готово сасвим приредио за штампу и треба вјеровати да његов рад неће бити заборављен, посебно у његовом завичају.
Аутор: Ранко Павловић