Анђелковић: Славити и дан српске историјске државности
- Свака држава празнује Дан државности. Датум када се обиљежава њен "рођендан", како се обично каже, представља најважнији дан у њеном политичком календару. Међутим, постоји проблем када је државни развој неког народа имао дисконтинуитет, односно одвијао се на више државних колосека. То је случај са Србима који су и у већем дијелу средњег вијека имали више држава.
Што је још важније, послије њиховог гашења усљед турског освајања те дуге владавине окупатора /већ како гдје али у некој форми извјесно вријеме присутне на свим нашим просторима/, српски народ је сукцесивно обновио своју државност у залеђу Јадранског мора /Црна Гора/ и у Подунављу /Србија/. У наше доба, уз извјесна ограничења, то је суштински успио да учини и у дијелу наших крајева западно од Дрине /Српска/ - истакао је Анђелковић у ауторском тексту за политички магазин Печат.
У складу са тим, оцијенио је Анђелковић, нормално је да се према својим државама односи са пажњом чији дио је и обиљежавање државности сваке од њих, али то није разлог за запостављање националних државних темеља и историјског јединства свесрпског простора, што се, без обзира на много позитивнији однос према Стефану Немањи, и даље чини.
- На Сретење - значајан хришћански празник - Срби из Шумадије су 1804. донијели одлуку да подигну устанак. Тако је започето трасирање пута којим су наши преци стигли до настанка језгра српске државе на територији данашње Србије /коју је она затим постепено ослобађала/. На Сретење али 1835. донесен је и први Устав Србије. Отуда, логичан је избор тог датума као дана државности Србије. Као што је - без обзира на све политиканске критике и антисрпске испаде изазване постављањем његовог монументалног споменика - на мјесту и то што смо поново почели да се односимо према Стефану Немањи /1113.-1199./ и генерално династији Немањића како то доличи.
Стефан Немања је симбол српске државности и истрајности нашег националног идентитета. И прије Немањића Срби су имали читав низ својих држава, које су, као на примјер Србија под влашћу великог кнеза Часлава - у неким периодима биле врло снажне, али су ипак углавном биле у вазалном статусу у односу на Византију или неку другу силу. Са Стефаном Немањом отпочиње процес наше пуне државне еманципације, који је резултирао вековном независношћу Србије и, штавише, њеним претварањем у респектабилну европску државу - навео је Анђелковић.
Уједно, додао је он, убрзано се кренуло путем стварања аутокефалне и добро организоване српске цркве /1219/.
- Тако смо добили институцију која је била чувар нашег националног идентитета у временима када смо доспјели под власт Османлија те изгубили своју државу. У таквим околностима национална Црква и култ народних владара лозе Немањића, одржали су у Срба идеју државности и идентитетске специфичности, те су били не само препрека за асимилацију већ и генератори државне обнове. И то колико у Србији толико и у Црној Гори, где су ти процеси узели маха - истакао је Анђелковић.
Према његовим ријечима, Стефан Немања представља међаш српске историје, који је имао кључну улогу не само у вези са успоном српске државне и националне мисли, већ и њеним очувањем у неповољним околностима.
- Тако је било у прошлости, тако је и данас када је српски национални и државни простор поново подијељен те се одвијају систематски процеси идентитетске ерозије нашег народа. Стефан Немања и Немањићи, уз СПЦ која је са њима била и остала нераздвојно повезана, имају свесрпску духовну интегративну улогу. Они су симбол нашег националног јединства. Стога, више је него похвално што се сада ради на стварању његовог секуларног "култа'"/што се са важним историјским личностима које се доживљавају као очеви оснивачи државе ради и у најразвијенијим земљама/.
Али, све то ипак није довољно. Прво, Срби су имали значајне /на мах и независне/ државе и прије Немање, које су у нашем образовном, медијском и културном систему потпуно запостављене. Друго, иако су Немањићи успјели да уједине српске приморске земље у цјелини а загорске источно од Дрине, због све веће улоге Угарске, вјерских разлика али и значајних локалних државотворних тенденција, српски простори западно од те ријеке /Босна/ наставили су самосталан државни живот - навео је Анђелковић.
Осим у појединим периодима и то у вези са неким периферним крајевима /уз Дрину или уз Саву/, додао је Анђелковић, Немањићи нису владали српским босанским земљама /додуше другачије стоје ствари са територијама које се сада називају Херцеговином а биле су у саставу њихове државе/.
Према његовим ријечима, полазећи од тога Србија, али и Република Српска коначно морају да посвете дужну пажњу и српским владарима средњовјековне Босне.
- Они су били наши а не туђи. А то заборављамо или тачније, то су нам као модел понашања наметнули титоисти који су систематски, укључујући и прекрајање историје, радили на разарању српског националног и државног простора. Но, њиховим савременим /тзв. другосрбијанским/ изданцима али и нашим регионалним опонентима, из њиховог угла нажалост, разне повеље босанских владара као и бројни других историјски извори, не иду у прилог. Тај материјал свједочи да је средњовјековна Босна била српска држава. За нас та важна баштина мора да буде национални оријентир - нагласио је Анђелковић.
Он је додао да би Београд и Бањалука у што скорије вријеме морали да добију споменике најзначајнијем међу њима, краљу Твртку Првом Котроманићу, који се и титулисао прије свега као "краљ Срба".
- Тек послије тога набрајане су земље којима је непосредно владао /Босна, Приморје, Хумске земље/. То све мора јасно и гласно, а не стидљиво као што је то сада случај, да буде дио наших просветних програма али и генерално свега онога што чини садржај државног "идеолошког апарата" /разноврсних механизама за убјеђивање грађана под контролом власти, који у свакој земљи постоје/ - нагласио је Анђелковић.
Он је указао да је важно да се посвети много већа пажња српским државама из ранијег периода.
- На првом мјесту је ту Дукља која је у једном раздобљу била најмоћнија српска земља. Политички је сврсисходно ту посебну пажњу посветити Бодину за кога се сматра да је био први српски краљ /мада се и његов отац Михајло у том својству помиње у неким папским документима/. Београд би морао да добије његов споменик док морају да постану много заступљеније улице српских градова са називима по државним поглаварима из дукљанске династије Војисављевића али и других српских владарских лоза - оцијенио је он.
Он је навео да је прва позната српска династија Властимировића, која је владала од седмог до 10. вијека. Посљедњи српски врховни кнез из те моћне породице био је Часлав који је погинуо у борби за Мађарима који су у то вријеме пустошили широм Европе.
- Послије његове смрти српски државни простор је трајно подијељен и тако је остало до данас. Отуда, као што је Немања на један начин камен међаш српске историје, Часлав је то био у другом погледу. Али није доживио неуспјех зато што је био немоћан. Напротив! Само му судбина није била наклоњена. Часлав заслужује такође да добије озбиљан споменик, било самостално или као дио композиције посвећене првој српској династији која је имала и друге истакнуте представнике - сматра Анђелковић.
Он је нагласио да би све ово требало на аргументован /јер Срби за разлику од Хрвата и других народа у нашем окружењу не морају да измишљају историју/, али и популаран начин да се преточи и у музеј српског средњег вијека.
- Несхватљиво је да га ми немамо а имамо прошлост, док они који је немају праве меморијале својим лажима. Ми не подижемо споменике на које имамо право а они краду туђе великане и њихова дјела - констатовао је Анђелковић.
Такође, Срби би морали, нагласио је Анђелковић, да се одлуче и за неки датум када би празновали и дан српске историјске државности /није лако одредити иоле тачан дан за то али и овако се широм свијета у вези са тим ради о конвенцијама а не нечему што је егзактно/.
- Не само што је историјски нетачно већ је и политички недопустиво да се државност Србије и српског простора везује искључиво за датуме из новије историје. Модерна Србија је један изданак државности српског народа али, као што знамо, нити је она у прошлости била ограничена само на њен простор, нити је све почело од Сретења.
Оно је важна карика у ланцу српске државне повијести, али не и више од тога. То треба боље да разумијемо и ми сами, а тим прије да вишеслојно и упорно емитујемо ту истину према ближем и даљем окружењу. Само тако, уз промишљено уважавање прошлости, граде се мостови ка бољој будућности. Када су наши преци подизали Први српски устанак они су свакако имали у виду ослобођење читавог Српства. Наша државотворна идеја никада није била ограничена само на простор Србије - навео је Анђелковић.
Он је оцијенио да то Срби морају боље да разумију и поштују и због предака, и због потомака.
- Празници као што је Сретење, које на прави начин тј. као дио државотворног мозаика треба славити, ту су да нас на то подсјете - закључио је Анђелковић.