Архијерејски сабор СПЦ 15. маја у Сремским Карловцима
Тим поводом, Одбор за организацију овог догађаја одржао је радни састанак у Сремским Карловцима, на којем је усвојена агенда и договорени даљи кораци.
Сједници овог одбора су присуствовали епископи Василије сремски и Јустин хвостански, те секретар Светог архијерејског синода, директор Патријаршијског Управног одбора, ректор Богословије и други уважени чланови.
У саопштењу је упућен и позив свим вјерницима да дођу 15. маја у Сремске Карловце да се сви заједно помоле да Свети Дух благодаћу оснажи рад Сабора и да својим присуством уљепшају овај важан јубилеј.
Уједињење покрајинских српских цркава и успостављање Патријаршије српске 1920. године је догађај који је након 1766. године и укидања Пећке Патријаршије, поново, црквено-административно ујединио православне Србе у једну црквену цјелину.
Димитрије Павловић је био посљедњи београдски митрополит /1905-1920/ и први патријарх уједињене СПЦ.
Према писању историчара и кустоса Историјског музеја Србије Зорице Јанковић, први корак ка уједињењу учињен је, након завршетка Првог свјетског рата, већ 31. децембра 1918. године, када је у Сремским Карловцима под предсједништвом тадашњег митрополита Србије и архиепископа београдског Димитрија /Павловића/ одржана прва конференција српских православних епископа обласних цркава.
Тада је саопштена жеља свих присутних архијереја за уједињењем, као и жеља да се уједињеној српској цркви придружи и српска црква у Црној Гори, чији представник митрополит Митрофан Бан није био присутан због болести, али је свој пристанак дао неколико дана касније.
Одржане су укупно четири конференције српских архијереја, а четврта која се прогласила Сабором одржана је у Београду 9. септембра 1920. године, да би три дана касније сви чланови тог скупа отпутовали у Сремске Карловце и 12. септембра 1920. године свечано прогласили уједињење СПЦ и њено уздизање у степен патријаршије, укинуте 154 године раније.
Свечаност је одржана у саборној дворани Патријаршијског двора, која је за ту прилику била украшена сликама из новозавјетне и националне историје, које су насликали Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић.
Било је ту и оригинално Мирослављево јеванђеље, као и сребрни пехар кнеза Лазара и кнегиње Милице, а на столу, за којим је сједило 15 архијереја, крст цара Душана из Високих Дечана.
У присуству престолонасљедника Александра Карађорђевића, саборску одлуку о поновном успостављању Српске патријаршије саопштио је тадашњи митрополит Димитрије. Текст одлуке прочитао је тузлански митрополит Иларион /Радонић/, а указ краља Петра Првог у вези са овим питањем министар вјера Павле Маринковић.
Четири године касније на Велику Госпојину, односно 28. августа 1924. године, патријарх Димитрије је у Пећкој патријаршији уведен у трон древних српских архиепископа и патријарха, да би и на тај начин била "обновљена стара слава и торжество" српске цркве.
Увођење патријарха у пријесто извршио је лично краљ Александар, док је Краљевску повељу о пећкој интронизацији прочитао предсједник Владе Љубомир Давидовић.
На крају свечаности краљ Александар је уручио патријарху Димитрију панагију са ликом првог српског архиепископа Светог Саве. Ту панагију носиће сви будући српски патријарси.