Ристић: Културу сјећања на геноцид над Србима испунити знањем
Ристић је указао да, упркос обиљежавању годишњица трагичних догађаја из Другог свјетског рата, међу људима преовладава темељно незнање о њима, које се онда манифестује и кроз однос према губилиштима Срба, као и према ријетким преживјелима "који су потпуно заборављени".
Он је подсјетио да цијели свијет зна за страдање Јевреја поред осталог и кроз трагичну судбину Ане Франк и указује да је потребно пронаћи лик који би симболизовао геноцид над Србима.
- Зашто немамо Ану Франк? Десетине и десетине хиљада српске деце је страдало у геноциду у Хрватској. Које је то једно име које памтимо? После толико деценија, ниједно. Памте породице, сродници, људи у одређеној регији, можда, али ми као нација - оцијенио је Ристић.
То је нешто на чему, како је истакао, сада ради Музеј жртава геноцида у Београду.
- Да дођемо до неколико предлога које бисмо изнели пред јавност да се људи определе и да имамо, рецимо, једну српску Ану Франк, једно дете које ће бити симбол страдања деце и да имамо неколико личности у различитим категоријама цивила, припадника свештенства - навео је Ристић.
Он је нагласио да је Музеј жртава геноцида у Београду јединствена институција тог типа у читавој Европи, не само на српском етничком простору, те да у свијету постоје још само двије такве институције, које се баве феноменологијом укупног страдања припадика свог народа у Другом свјетском рату, а то су Меморијални центар Јад Вашем у Јерусалиму и Меморијални музеј холокауста у Вашингтону.
- Ми се бавимо злочином геноцида почињеног над Србима у Другом светском рату на теритоји НДХ, који је починила хрватска држава у то време, ратним злочинима и злочинима против човечности над припадницима српског народа на целој територији Краљевине Југославије у Другом светском рату, као и на бројним губилиштима, у радним, сабирним, концентрационим или логорима смрти од југа Европе, па до северне Норвешке - појаснио је Ристић.
Ристић је нагласио да Музеј жртава геноцида интензивно трага за грађом, јер то нису музејски артефакти, већ прије свега докази о злочину.
- Уколико имате доказ, може да се говори о утврђивању кривице. Уколико нема доказа, злочин се није десио. Зато је важно да што више грађе стигне у Музеј жртава геноцида и ми свакодневно обнављамо грађу - каже Ристић.
Према његовим ријечима, само током прошле године прикупљено је неколико хиљада артефаката, од чега је 15 одсто поклоњено Музеју, а око 85 одсто откупљено.
Међу тим документима је и недавно представљени оригинални списак 5.800 дјеце спасене из логора НДХ у акцији Диане Будисављевић.
- Имамо огромну подршку Србије, Владе и предсједника, да имамо средства на располагању да можемо да откупљујемо грађу, не само на територији Србије, већ читаве бивше Југославије и читаве Европе. Врло често ће нас људи видјети по читавој територији бивше Југославије, у потрази за грађом, у разговору са сопственицима, колекционарима - испричао је Ристић.
Када је у питању сарадња са установама културе Републике Српске, Ристић је навео да Музеј доживљава Српску као дио сопственог етничког простора и у реализацији сарадње не прави разлику између установа у Србији и Српској.
- Музеј жртава геноцида, као национална и матична установа културе Србије задужена за неговање културе сјећања на жртве геноцида које је над Србима починила хрватска држава у Другом свјетском рату, има заиста изузетно квалитетну сарадњу пре свега са националним установама културе Републике Српске - рекао је Ристић.
Он је додао да овај музеј у Београду сарађује са Архивом Републике Српске, Народном и универзитетском библиотеком Републике Српске, Музејом Републике Српске, Републичким центром за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Музеј сарађује и са Музејом Козаре, Меморијалним музејом на Мраковици и низом других институција и органа власти, попут Републичког секретаријата за вјере, Министарства просвјете и културе, Министарства за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштво, а успоставља сарадњу и са Универзитетом у Источном Сарајеву и Универзитетом у Бањалуци.
- Окупљамо све оно што је научни и образовни капацитет српског народа. Макар ми то тако доживљавамо. Граница између Србије и БиХ је реалност и нико не негира БиХ као такву, али просто, ми Републику Српску не доживљавамо као иностранство већ као део свог етничког и ткива и бића, сопственог идентитета и просто, сопственог етничког простора - рекао је Ристић.
Он је указао да се у сарадњи са институцијама Српске види значајан резултат, а реализује се велики број образовних програма на територији Републике Српске намијењених ученицима основних и средњих школа, студентима и грађанству.
- Значајан смо сервис бројним школама које организују образовне програме посвећене култури сјећања на српске жртве почињене од хрватске државе у смислу рецимо радионице, трибине, изложбе, тако да нам се скоро свакодневно јављају ђаци и наставници, управе школа. Ми достављамо грађу, а они нам требују шта им је потребно за њихове изложбе и програме - каже Ристић.
Он је навео да је највећи заједнички пројекат прошле године била изложба "Козара 1942", те да се та мрежа сарадње шири у свим правцима широм Републике Српске, ка Музеју Херцеговине у Требињу, као и другим институцијама и јавним библиотекама.
Ристић је нагласио да је сарадња толико интензивна да Музеју понекад недостаје да одговори на све захтјеве реализацијом образовних програма или достављање грађе, па читав стручни кустоски тим ради на томе да у истом тренутку, посебно када су годишњице, пошаље потребну грађу у дигиталном облику на бројне адресе широм Србије и Српске.
- Што се тога тиче ту је сарадња изузетна и морам као део тима Музеја жртава геноцида да изразим искрену захвалност и истинско поштовање руководиоцима националних установа културе Републике Српске, Влади и председнику Републике Српске такође, на огромној, безрезевној подршци коју Музеј жртава геноцида ужива у Републици Српској - навео је Ристић.