Грабовац: Писање је дио бића, писац није професија (ВИДЕО)
- У капиталистичком друштву се фокусирамо на то да је писац професија, а шта је професија? Професија је кад зарађујеш од тога, живиш од тога, професионално се бавиш тим. С те стране, онда могу рећи да нисам писац и вјероватно никад нећу бити, без обзира зарађивао или не, јер ја писца не доживљавам тако. Писац је нешто што постоји 24/7, 365 дана, до тренутка док имаш шта да кажеш. Онда кад немаш шта да кажеш, престајеш да будеш писац, без обзира објављивао књиге или не. Не доживљавам писца као професију, посао којим се човјек мора бавити и све прерачунавати у цифре. Овдје се и не зарађује од тога, али и да се зарађује, писац је нешто што је дио бића - каже Грабовац.
Он каже да је почео да пише још у дјетињству, из забаве, жеље да, као и остали вршњаци, направи свој стрип.
- Схватио сам да је то занимљиво и забавно, увијек сам покушавао нешто да напишем, али док није прошао одређени низ година, није се десило - истиче Грабовац и додаје да је писање саставни дио њега и његовог живота.
Грабовац је запослен у маркету. На питање како успијева да усклади посао, писање и друштвени живот, да ли је захтјевно и напорно, каже да је било ситуација кад је знао да пише читаву ноћ и ујутру оде на посао, да је било физички напорно, али да је успио све да усклади.
- Занемарио сам друштвене мреже и ствари које нам одузимају вријеме, али нисам занемарио друштвени живот и људе у свом окружењу, за њих увијек имам времена. Ако не могу да одвојим вријеме за њих, чему онда писати - каже Грабовац.
У средишту романа "Послије забаве", који је награђен НИН-овом наградом, налази се прича о злочину припадника ХВО над ромском дјецом у околини Брода 1992. године.
Грабовац каже да је несхватљиво да се један такав злочин могао десити и да је једно људско биће могло то да уради другом људском бићу.
- Злочин се дешавао током рата, али нема директну везу с ратом. Још ужасније је што иза тога стоји трговина органима и међународне мафијашке скупине. Неко је добро зарадио новца на томе и то је још ужасније, а ужас с тим не престаје јер почиње заборав, јер је прича након неког времена од откривања у медијима пала у заборав - наводи Грабовац.
Наводи да је схватио да књижевност може да извуче злочин и жртве из заборава и удахне живот дјеци, која су, према неким информацијама, била из домова за незбринуту дјецу и која, како каже, никада нису имала никакву шансу.
- То је био мој покушај, веома амбициозан. Ја на крају романа кажем да можда нисам успио да испричам причу и да сам се само трудио да испричам - додаје Грабовац.
Даље наводи да је прича о злочину језгро око којег се мотају све остале теме - друштво које је одрастало прије рата, лик оца...
Говорећи о значају и додјели НИН-ове награде, Грабовац је рекао да никада у животу није био окружен таквом медијском пажњом.
- Важим за прилично смирену особу, кад су ми јавили да сам добитник нисам скакао и разбијао чаше и на церемонији сам био смирен, све је прошло нормално, али је то једно ново и необично искуство и још увијек слијежем утиске. Када сам изашао на проглашње побједника, прво ми је пало на памет да су на том мјесту прије мене били многи књижевни великани, Црњански, Киш, Ћопић, имена која су доста утицала на мој живот и схватио сам да сам ја сад у друштву тих великана. Због тога осјећам велику част - рекао је Грабовац.