6. АПРИЛ 1992 - ПОЧЕТАК ПРОГОНА СРБА У САРАЈЕВУ

Они истичу да је прије рата у Сарајеву живјело око 160.000 Срба, а да их данас нема ни 10.000, и то углавном старих. Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да је фашизам 1992. године довео до исељавања 150.000 Срба из Сарајева. "У Сарајеву нема 150.000 Срба који нису могли да истрпе фашистичку политику Алију Изетбеговића и власти тога времена и зато су напустили тај град", рекао је Додик. Поводом изјава чланова Предсједништва БиХ Бакира Изетбеговића и Жељка Комшића да се Сарајеву у Другом свјетском рату и прије 20 године водила борба против фашизма, Додик је рекао да они злоупотребљавају функције у Предсједништву и да "покушавају да прикажу и исфорсирају оно што они мисле да је истина". Предсједник Републике Српске упитао је Изетбеговића о каквој борби против фашизма говори када је његов отац био у фашистичкој јединици. Бивши предсједник Републике Српске Биљана Плавшић истиче да је у Сарајеву данас много мање Срба него што их је било у вријеме турске владавине. "Рушење Устава за мене је значило почетак рата. Срби га нису жељели. Они нису жељели да разарају Југославију. Нису имали никаквог интереса за рат, али је очигледно да су муслимани имали", каже Плавшићева, преноси "Глас Српске". Плавшићева, која је уз Николу Кољевића изабрана за српског члана Предсједништва Социјалистичке Републике БиХ на првим демократским изборима 1990. године, подсјећа да су њих двоје дали оставке 8. априла, два дана послије сједнице Скупштине на којој је без њих донесена одлука да буде "подигнута" Територијална одбрана, чиме је Предсједништво остало без представника српског народа. "Узела сам папир и написала оставку. Сјећам се добро те реченице да је то распад БиХ, да је одлука донесена без присуства представника Срба, исто као што је и у октобру донесена одлука о независности и написала сам још да, пошто је то најава рата, ја у томе нећу да учествујем", каже Плавшићева. Она подсјећа да је Сарајево некада било други град у бившој Југославији по броју Срба, а данас то више није, него је то "град језе". Потпредсједник Републике Српске Емил Влајки сматра да инсистирање садашње бошњачке заједнице на шестом априлу као дану независности БиХ, као и на разним аспектима сребреничког злочина, има инструменталну улогу „димне завјесе“. Влајки подсјећа да је уз снажну асистенцију дијела међународне заједнице независност постигнута нелегалним и нелегитимним прегласавањем једног од конститутивних народа, што је било противно тадашњем уставу. „Данашњи дан се такође биљежи у Федерацији као дан почетка опсаде Сарајева што је проузроковало велике жртве и материјална разарања. Било би неумно спорити чињеницу да је муслимански дио Сарајева био опкољен Србима који су, било у борбама, а понекад и безразложно, злочиначки, наносили тешке штете популацији и том дијелу града“, наводи се у саопштењу из Влајкијевог кабинета. Према Влајкијевим ријечима, тај дио Сарајева био је окупиран и изнутра, не само од стране злочиначких милиција Јусуфа Празине и Исмета Бајрамовића већ и од тадашње муслиманске власти, која је, настојећи да од муслимана направи још веће жртве, бојкотовала све споразуме које су Срби предлагали да се град снабдије водом, струјом и дијелом хуманитарне помоћи. Влајки је додао да је у тој унутрашњој окупацији убијено више од хиљаду Срба и да је доказано да су, поред осталог, снајперисти убијали и војнике УН како би за то били оптужени Срби. „Не смије се никада сметнути с ума да је у Федерацији на дјелу нелегална и нелегитимна власт 'платформаша' омогућена Инцковим неправним декретом. На дјелу је банална борба за териториј гдје ће жртве засигурно бити више од 200 хиљада Хрвата Централне Босне“, наводи се у саопштењу. Декан Факултета политичких наука у Бањалуци и политички аналитичар Ненад Кецмановић тврди да је Сарајево жртвовано да би Република Српска опстала, истичући да би се БиХ реинтегрисала да је Сарајево послије рата проглашено за екстратериторијалну зону. Кецмановић подсјећа да су странци то и планирали и наводи да би то створило услове за повратак у Сарајево великог процента и Срба и Хрвата, послије чега би се тај модел проширио и на друге крајеве, те би се БиХ реинтегрисала. "Алији /Изетбеговићу/ је било више стало до Башчаршије и Бегове џамије него до цијеле БиХ, а /Слободан/ Милошевић му је у Дејтону изашао у сусрет и изазвао гнијев руководства Републике Српске и у почетку генерално негативан српски став према Дејтонском споразуму. Испоставило се да је то била, шаховски речено, жртва тешке фигуре за добитак партије: Сарајево је изгубљено да би опстала Република Српска", истиче Кецмановић за "Прес". Он наводи да је послије рата из Сарајева изашло и оно мало Срба и Хрвата што је било остало, те је град постао готово потпуно етнички чист - бошњачко-муслимански. На питање која му је прва асоцијација на помен 6. априла 1992. године, политички аналитичар и доктор политичких наука наводи да је то био почетак краја и да општи утисак који му је остао јесте расуло. "Отказивао је један по један подсистем, људи и односи су се преко ноћи мијењали", рекао је Кецмановић. Коментаришући "абдицирање" Фикрета Абдића из Предсједништва БиХ у корист Алије Изетбеговића, Кецмановић је рекао да је то вјероватно био први незаконити акт Изетбеговића и СДА у оквиру нове трипартитне власти. "Нажалост, српски представници су подржали иницијативу да Алија ускочи умјесто Фикрета, који је на изборима добио највећи број гласова. Претпостављам да је овај то прихватио зато што су му у СДА обећали све што је тражио за 'Агрокомерц', који је за њега био и остао важнији него читав свијет", истиче Кецмановић. Говорећи о политици реформиста, коју је заговарао, Кецмановић је рекао да су се реформисти, као и СДС, борили за останак БиХ у Југославији, за разлику од СДП БиХ, која је са распадом СКЈ постала републичка партија, која се, као и СДА, борила за независну БиХ. "Када је избио рат СДП је преживјела тако што су чланство напустили Срби и Хрвати, па и данас /Златко/ Лагумџија неће да каже колики је проценат немуслимана у тој мултиетничкој партији. А реформисти су се разишли тако што је свако кренуо ка свом националном јату. Једноставно, била је то политичка опција која у том времену и у тим околностима није имала шансе", рекао је Кецмановић. Књижевник Рајко Петров Ного каже да већ долази до објективизације свега оног страхотног што се у Сарајеву дешавало већ долази, јер нема злочина који се може сакрити, иако се још не зна тачан број убијених сарајевских српских цивила. "То да Срби нису имали шансе да избјегну рат већ је опште мјесто, о томе све више говоре и странци. Рат се могао избјећи, али они са стране који су га програмирали, уз балканске страсти, то су операционализовали удруженим снагама", каже Ного и додаје да у Сарајеву данас има више Кинеза и муџахедина, него Срба. Привредник и бивши политички функционер Рајко Дукић каже да су прогони и убиства Срба почели много прије почетка рата, што доказује и данашњи Закон о правима бораца Федерације БиХ који борачки ратни стаж припадницима Патриотске лиге и "Зелених беретки" признаје од 1. марта 1991. године, дакле читаву годину прије почетка рата. "Срби никакве везе немају са изазивањем и отпочињањем рата. Они су покушали на сваки начин да га избјегну, али за то нису имали шансе", каже Дукић, који је и сам био на списку за ликвидацију. Он подсјећа да је тадашњи предсједник Предсједништва РБиХ Алија Изетбеговић потписао Кутиљеров план који је значио мир, па је одустао од тога по наредби америчког амбасадора Ворена Цимермана. "Срби су из Сарајева протјерани. Борбе послије тога биле су само борбе за голи опстанак", каже Дукић и додаје да су Срби у Сарајеву 1991. године прекрижени као конститутивни народ, а историја ће показати, као и за оно што се сада дешава у сјеверној Африци, ко је покренуо те ратове. КУЧАН: МИЛОШЕВИЋ И ТУЂМАН ВОДИЛИ РАТ ПРОТИВ БиХ Милан Кучан, бивши предсједник Словеније и једини преживјели челник некадашњих шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, изјавио је да прије 20 година "није почео рат у Босни и Херцеговини већ рат против Босне и Херцеговине". Кучан је за сарајевске медије рекао да је међународна заједница на вријеме могла спречити катастрофалне последице, али да он ниједног тренутка није сумњао да ће БиХ опстати и остати независна држава. "Ја сам мислио да треба одмах интервенисати и тражио сам, не само ја него и други из словеначког руководства, канале према међународној заједници да им кажемо да на вријеме интервенишу. Ми смо наслућивали да се то неће завршити само на снајперима, већ да ће то имати страховите последице. Нажалост, Сребреница је само стравични, круцијални завршетак", рекао је Кучан. Додао је да је знао да ће БиХ највише страдати "за време процеса распадања Југославије, и то због игнорисања међународне заједнице и неразумјевања правих узрока распада". "То је био рат против БиХ. Он јесте касније добио неке карактеристике етничког сукоба, али је, уствари, то био рат против БиХ заснован на неоствареном договору између Милошевића и Туђмана о подјели БиХ", рекао је Кучан. Према његовом мишљењу, Дејтонски споразум прекинуо је рат, али је признао његове резултате, због чега би требало поново доћи до договора о заједничком живљењу, "што би могло да замјени дијелове Дејтонског споразума који су БиХ довели до живота попут онога у лудачкој кошуљи". ПЕРФОРМАНС У САРАЈЕВУ ПОВОДОМ 6. АПРИЛА Организатори пројекта Сарајевска црвена линија су поставили 11.541 црвену столицу на потезу од Вјечне ватре до Алипашине џамије, у спомен на жртве опкољеног Сарајева, наводи портал Клиx.ба. На столицама би сједило исто толико грађана Сарајева и посматрало програм обиљежавања Дана града да нису убијени током његове опсаде, столице ће, поредане у 825 редова, данас остати празне. Концерт пред празним столицама ће одржати више ансамбала и солиста и хор 750 ученика сарајевских основних и средњих школа. Пројект сарајевског режисера Хариса Пашовића изазвао жестоку реакцију јавности након што је објављено да је видео за Сарајевску црвену линију "редизајн" уводне шпице за серију "Пацифиц" и да је идеја о празним столицама посуђена идеја комеморације жртвама 11. семптембра 2001. године, која је одржана прошле године у Њу Јорку. Згражавање јавности је изазвала информација да су столице набављене у Старој Пазови, у Србији. Организатори се нису довољно потрудили ни да скину етикете са столица па је на неким столицама видљива етикета "Земља порекла: Србија".