Тадић: Закон насушни
Текст преносимо у цијелости:
Јуче, а поводом привремене мјере коју је донио предсједник Уставног суда БиХ, Мирсад Ћеман, против дијела закључака Народне скупштине Републике Српске, повела се интересантна полемика о правној утемељености те мјере. Ако некога та полемика интересује, може је погледати у сљедећим текстовима: "Тадић: Ћеман прекршио овлаштења и показао необјективност", "Благојевић: Уби нас незнање", "Тадић: Заиста незнање убија".
Поента овог увода није наставак те полемике, већ намјера да она буде искориштена, као актуелан и сасвим оправдан повод, да се још једном нагласи колико је неопходан закон којим би се уредили битни елементи поступка пред Уставним судом БиХ и прекинула постојећа правна несигурност.
На примјеру привремених мјера, које се, што је посебно занимљиво, иако конфузно примијењене, ипак могу сматрати можда и најбоље регулисаним дијелом поступка пред Уставним судом БиХ, може се показати колико је сам поступак препуштен волунтаризму судија. Уставни суд БиХ је доносио привремене мјере у готово свим могућим форматима: у Пленарној сједници, када није постојала могућност да се одржи сједница Малог вијећа, јер у суду нема судија из Републике Српске (прим. ради, 7. 3. 2025. г. у предмету број У-8/25, по захтјеву Дениса Звиздића-https://www.ustavnisud.ba/uploads/odluke/_bs/U-8-25-1470005.pdf); у Пленарној сједници, иако је постојала могућност да се одржи сједница Малог вијећа (прим. ради, 1. и 2. 12. 2022. г. у предмету број У-27/22, по захтјевима Жељка Комшића и Шефика https://www.ustavnisud.ba/uploads/odluke/U-27-22-1354210.pdf ili 21. 11. 2009. g. u predmetu broj AP2821/09, по захтјеву Клуба делегата из реда бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске – https://www.ustavnisud.ba/uploads/odluke/AP-2821-09-303362.pdf); самосталном одлуком предсједника суда (прим. ради, 27. 4. 2023. г. у предмету број АП-1684/23, по захтјеву М. С. –https://www.ustavnisud.ba/uploads/odluke/AP-1684-23-1379391.pdf); у Вијећу од пет судија, по старом Пословнику (прим. ради, 30. 1. 2004. г. у предмету број АП 592/03, по захтјеву С. Ш. - https://www.ustavnisud.ba/uploads/odluke/AP-592-03-71015.pdf); у Малом вијећу, што је био најчешћи формат у коме се одлучивало о привременим мјерама.
Логично је да оваква ситуација збуњује сваког лаика, јер оставља утисак да судије формат одлучивања бирају по томе у којем ће формат њихова тренутна воља лакше проћи. Чак и нама који редовно пратимо рад Уставног суда БиХ није лако објаснити како долази до овакве судске праксе, а да се при тражењу објашњења не посумња у пристрасност судија.
Напросто, и интерни акти Суда – ранији Пословник и сада важећа Правила, остављају доста простора за тумачења и полемике. Оваква пракса посебно је сумњива када се зна да Уставни суд БиХ не поштује ни основне уставне одредбе које се тичу његовог састава, престанка мандата судија и сличног, а камоли да се повјерује да се са поштовањем односи према сопственим актима, које може мијењати простом већином и тумачити како му падне на памет – без икакве одговорности.
Ко не вјерује, нека прегледа праксу тог суда па нека се сам увјери.
Треба поново нагласити да је начин доношења привремених мјера овдје само повод за ову тему, можда најмање споран када је у питању пракса тог суда. Много је озбиљнијих и проблематичнијих ситуација у којима је Уставни суд БиХ себи дао за право да излази изван свог уставног мандата наређујући законодавним органима какве законе треба доносити (нпр. у вези са имовином), одлучујући шта су или шта нису историјске чињенице (грб, химна, празници итд.) или чак вршећи преструктурисање БиХ чиме је директно нарушавао Устав БиХ (нпр. одлуке о уставности преноса надлежности и сл.).
Закон умјесто самовоље судија
Због свега наведеног, као и много тога што је речено о поступцима пред Уставним судом БиХ у посљедње скоро три деценије, сваки разуман човјек мора бити свјестан да је крајње вријеме да се у БиХ донесе закон којим би био регулисан тај поступак. Нјиме би се стало у крај волунтаризму, који је готово потпуно нарушио правну сигурност у БиХ, а да и не говоримо о бројним политичким кризама изазваним спорним одлукама тог суда.
При томе, нико не треба да бјежи од чињенице да у члану ВИ/2.б Устава БиХ стоји да Уставни суд усваја своја правила ("The Court shall adopt its own rules of court by a majority of all members"), те да један број правника и политичара, посебно из Федерације БиХ, сматра да Парламентарна скупштина БиХ нема право да доноси закон којим би регулисала поступак пред Уставним судом. Међутим, и поред тих аргумената, могуће је доћи до одбрањивог закључка да такво тумачење није нужно једино исправно.
Наиме, Устав БиХ не прецизира садржај и обим Правила Уставног суда, што може значити да се она односе на правила поступка, али и да се не односе. Садашња Правила уређују много шири спектар питања – унутрашњу организацију, права и обавезе судија, рад секретаријата итд., па њихово постојање не би било обесмишљено ни ако би закон регулисао само поступак.
Друго, поставља се питање: шта су заправо правила суда? Кључни модел може се пронаћи у Пословнику Европског суда за људска права, који функционише по Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а који је супериоран у односу на Уставни суд БиХ. Конвенцијом су регулисана сва кључна питања – мандат, одлуке, поступци, док је Пословник тог суда разрадио оперативне детаље. Сличан модел је могућ и у БиХ – закон би регулисао кључне елементе поступка, а Правила би их функционално разрађивала.
Треће, овим приједлогом не покушава се развластити Уставни суд БиХ. Такав закон би се доносио у Парламентарној скупштини БиХ, у којој нико не може никоме наметнути вољу прегласавањем. Идеја закона је једноставна: омогућити предвидиво и стандардизовано понашање судија у поступцима, што би свим странама, сваком грађанину, гарантовало правну сигурност. Другим ријечима, да ни апеланти, ни стране у поступку, не морају нагађати како ће судије поступити, већ да то буде јасно, прописано и досљедно.
И четврто, мада се може навести и више аргумената, на свим нивоима власти у БиХ постоје закони који регулишу поступке пред судовима. Постоје закони о поступцима пред ентитетским уставним судовима и пред редовним судовима. Ти процесни закони гарантују јасна правила свим учесницима у поступку. Тако се волунтаризам судија своди на минимум, а што заправо јесте жељени правни стандард и већ дуго дио наше правне традиције (од ступања на снагу аутроугарских процесних закона прекинута је турска традиција која је радила по принципу "кадија те тужи, кадија ти суди").
Оправданих разлога за одржавање садашњег стања заправо и нема. Зашто се онда скоро три деценије његује правна несигурност у БиХ, која свој извор има у дјеловању Уставног суда БиХ? Осим, ако то није у служби политика које су против Дејтонског мировног споразума, а што нам у интересу мира не би требало бити прихватљиво?!