У сусрет јубиларном 50. Бранковом колу, Ненад Грујичић о Душку Трифуновићу
Текст преносимо у цијелости:
Писати књигу или, пак, књиге (једна је мало) о полувијековној мисији Бранковога кола значи освјетљавати безброј имена и догађаја. Међу пјесничким личностима, истиче се и Душко Трифуновић, који је од почетка, од 1. Бранковог кола, долазио у Сремске Карловце, наступао и чинио душу манифестације.
Само о њему могло би једно богато поглавље, једна књига у књизи, толико је оставио трагова у Бранковом колу.
Душкови земни остаци налазе се на карловачком гробљу Черат, а на олимпском Видиковцу, наспрам Стражилова, подигнут је споменик (рад вајара Стевана Филиповића) овом пјеснику који је досегао размјере народног поете, јединственог и по томе што је преко три стотине његових пјесама компоновано и пјевало их је и пјева тушта и тма поп пјевача и рок група.
Пут у висине
Самородан и самуок, Душко Трифуновић већ својом првом књигом пјесама "Златни куршум" (1958) винуо се у професионалне и антологијске књижевне висине. Често је помињао Бранкову награду коју је примио у Радичевићевом мјесту драгом, признање за прву књигу пјесама, које га је као младог машинбравара збунило и обрадовало, али непогрешиво етаблирало међу харизматичне пјеснике, у сам врх нашег пјесништва друге половине двадесетег вијека.
Другачији и непоновљив, овај корифеј савремене српске и југословенске поезије није много марио за учене главе, херметичка књижевна виђења и академска надгорњавања. Носио је непогрешиви инстинкт за поједностављивање пјесничког израза и говора, таленат за јавну артикулацију урођеног му пјесничког дара. Отуда се Душков пјеснички језик преливао и у друге воде, у естрадну, забавну, рок и поп музику, а да при том текст ништа није губио од литерарне вриједности, већ напротив, зрцалио се освјежен новим умјетничким контекстом.
Тиме су много и највише добијали још непознати музичари и композитори па се може говорити и о Душковој свјесној жртви и визији у исти мах. Добијао је тако, наравно, и сам Душко Трифуновић у широкој афирмацији лирских откуцаја поезије мада му је књижевни естаблишмент често замјерао и завидио на успјеху. Све то падало је у воду послије Трифуновићевих стихова: "Шта би дао на си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве".
Резус фактор
Душко је био увијек драг и привилегован гост Бранковог кола. Његово присуство давало је неки чудан и увећан пјеснички сјај догађају, бивало оплемењивачем званичне атмосфере и протокола. Без Душка, Бранково коло је окрњено за један самосвојни ореол у гроздовима многих аутентичних и непотрошивих пјесничких појава. Увек озарен, и кад му живот није приређивао баш лијепе тренутке, имао је духовит одговор и коментар за све што се у дјелићу секунде догађало, одашиљао кроз осмијех добронамјерне ироничне и сатиричне жаоке које су у основи носиле братско разумијевање и тепање од миља за све што дани и судбина доносе. Био је добри, како би рекао Петар Кочић, набодица, онај што воли с врха језика пецнути. Ту му се ваљда и заметао жар пјесничког талента који се ородио многим вриједним пјесмама.
Био је дионизијски тип човјека, волио је да замези и мало, никад превише, попије. Из раног дјетињства је носио потребу за еросом хране, за преживљавањем. Кад би долазио у Сремске Карловце на Стражилово, говорио је да ће стићи уколико буде добар "резус фактор". То је значило, што у шали што у збиљи, да га не оставимо без добрих ђаконија, без нарезаних месних прерађевина. Знали смо за ту његову "слабост" и радо смо му узвраћали као добри домаћини. Волио је тамбураше, али никад није пјевао, што је чудило многе с обзиром на то да су десетине његових пјесама компоноване. Великом пјеснику припада и такав парадокс.
Бол у души
Умио је и волио са женама. Знао је да се без њих не може, али и да од жена вребају велика изненађења и чудеса. Отуда се умиљавао и бранио жене од агресиваца и себичњака. Каткад је то чинио дипломатски упорно и хуморно. Никад у корист сопствене штете. Његове љубавне пјесме импрегниране су животним искуством и истинама.
Тешко му је пало да оде из Сарајева, града у којем је стасао и обиљежио га својим стварањем, али схвативши да ирационалне силе на махове детерминишу људску судбину у историји, уклонио се из тог амбијента и дошао у Војводину, у Нови Сад, никоме се не намећући нити тражећи посебну помоћ. Пријатељи су знали да је такав, па су му испотиха помагали и грлили га топлином спонтаности. Примакао се био и Стражилову, и под малим кровом неколико година налазио велики мир. Достојанствено је говорио да он није избеглица, већ - измаглица. Мало је ко попут Душка умио да носи велики бол у души.
Душко Трифуновић је говорио: "Кад умрем, Боже, дај ми једног Миту Голића!" Мислио је на то да је велика срећа за пјесника када има неког од млађих који га истински и судбински цијене и воле, боре се за њега кад оде с овога свијета, крче пут међу институцијама, и у животу - да тзв. непријатељи минулога пјесника не направе толики отпор да овај неправично падне у заборав, једно или неко вријеме, или скоро па заувијек.
Има сујетних пјесника и умјетника, има оних који знају да нису пјесници, а сав су вијек (или на махове, зависно од дужине конкретног страначког ангажмана) страћили у показивање и доказивање да јесу поете, па им то за живота, уз политичку потпору и ишло од руке, неко вријеме, привидно. Међутим, када је неко прави пјесник, ствари се одвежу у једном моменту и карте се подесе тако да нико не може зауставити његово потпуно етаблирање.
Ко је Душков Мита?
Свашта се, дакле, зна догодити када пјесник или умјетник оде са овога свијета, знају да наступе велики заборави, читаве олује неспоразума, провалије тишине и лоше људске намјере из зависти. У циклусима, стварност се почне удаљавати од несталога пјесника, и понекад је потребно да прођу дебела времена да пјесник добије на примјер споменик у своме граду. Лаза Костић је, гле, чекао равно стотину година да добије споменик у свом Новом Саду, па ви сад реците шта је то? Шта онда да очекују антологијски пјесници Бранковога кола из новијега времена, на примјер?
Но, да се вратимо на ону Душкову изјаву - "кад умрем". Од свих Микиних познаника, Мита Голић је највише туговао за Антићем, а оба су били из Мокрина. Голић је био и пјесник и новинар, или - и новинар и пјесник, необично добар човјек, радио је у новосадском Дневнику. Сваки пут кад би наступио на Бранковом колу, пјесма је била посвећена Мики Антићу.
Мита је толико волио Мику и послије његове смрти (1986) патио, да се није могло разликовати да ли је то бол родбински, другарски или поетски, који ли је јачи? Сматрао се његовим синовцем, ако не и сином. У новчанику је носио Микину слику и повремено вадио и показивао другима, и плакао.
Мита Голић је одиграо кључну улогу у активирању полуга градске и покрајинске власти, разних институција и појединаца, да се у новосадском Дунавском парку у кратком времену подигне биста Мики Антићу, затим да Нови Сад добије улицу и школу с пјесниковим именом. Одмах по Микином одласку, организовао је велико умјетничко вече посвећено Антићу у дворани "Лисински" у Загребу. А онда у Мокрину, Мита је све анимирао да одмах крене пјесничка манифестација посвећена Мирославу Антићу, за пјесников дан смрти, 24. јуна.
Е, сад ко је био Душков Мита у Сремским Карловцима или, пак, у Новом Саду, то је тајна, засад. Могли бисмо је открити у наредном периоду, на примјер у будућој књизи посвећеној 50. годишњици постојања Бранковога кола.
Престоница културе
Душко Трифуновић је на Палама, у Сокоцу, једној од шест општина Источног Сарајева, прије четрнаест година добио манифестацију и награду са својим именом. А пјесник "Плавог чуперка" је у Новом Саду, заслугом Драшка Ређепа, прије једанаест година, добио "Антићеве дане" и награду са својим именом, двадесет три године послије установљеног Меморијала "Мирослав Антић" у Мокрину.
Док сам састављао овај текст, пукла вијест да је пјесникиња Јелена Ленголд изиграна у вези с наградом "Мирослав Антић" у Новом Саду. Наиме, крајем фебруара јој се са свечаног ручка послије једногласно донесене одлуке јавио трочлани жири и редом честитао награду. Утом је данима наступило ћутање, а онда вијест да су до даљњега одгођени 14. Антићеви дани, који је по традицији требало да крену 14. марта, па опет ћутање домаћина феште још мјесец дана.
Пјесникиња је обавијестила јавност о овоме. А онда је из Културног центра Новог Сада, организатора Антићевих дана (заједно са Градом Новим Садом), услиједио жесток одговор и негирано да је она добитница награде. И чланови жирија су се нашли затечени. Убрзо је предсједник жирија релативизовао своје телефонско јављање лауреаткињи да јој честита награду. Наиме, одлуку жирија тек треба, као у Брежњевљева времена, да аминује Одбор Антићевих дана, то јест Град Нови Сад. Невјероватан и непотребан облик одлучивања о лауреату једне пјесничке награде, комитетско-бирократско-административни облик неговања цензуре, која се сада и догодила.
Политичка разлика у погледу на свијет, у односу на естаблишмент на власти, уопште није одлучујући фактор при вредновању умјетничког дјела. Напротив, било би добро за Антићеве дане и Нови Сад да награду понесе управо врсна пјесникиња Јелена Ленголд. Тиме би се и на овој "ситници" показало да је наше друштво демократски развијено и слободно.
Шта ће се догодити у наредном периоду, можда можемо и претпоставити. Али несумњиво би најбоље било да награда "Мирослав Антић" буде потврђена и свечано уручена Јелени Ленголд која је, поред осталих признања, и добитница Европске награде за књижевност (Брисел, 2011). Не буде ли тако, Нови Сад ће се, заслугом локалних удворица и жбирова, срозати у провинцијску рупу на мапи културе, а којој он, по броју и капацитету својих талентованих и остварених пјесника и писаца, умјетника и научника, не припада. Остаће бесловесна мрља, велика брука за Нови Сад, поготово што он слови као европска престоница културе наредне године. Нови Сад ће се осрамотити као велики културни центар са дугом и јединственом пјесничком и књижевном традицијом.
Ђон у руци
Тренутак је да се вратимо Душку Трифуновићу и присјетимо неких анегдота, оне ће мало да засладе успомену на драгог пјесника. Душков рођендан је 13. септембра, дан послије домаћиновог, и увијек пада у оквир дан Бранковога кола. Много смо лијепих сусрета и програма Трифуновићу у част направили на тај дан. Он дође, а плакат с датумом његовог рођења га чека на улазу, и тако много пута.
Прије тридесет и коју годину Душко Трифуновић из Сарајева дошао је на Бранково коло дан прије свога рођендана. Улази у Бранково коло и носи ђон своје ципеле у руци. Каже, отпао - помозите! Одмах кажем сарадници да заједно оду у продавницу обуће у Карловцима и по пјесниковом избору купе нове ципеле - Бранково коло части. Чим су кренули ка продавници, велим присутним пјесницима да ће Душко вјероватно изабрати јаче ципеле, ако не и чизме за зиму. И заиста, враћају се, а Душко већ обуо велике тамне баканџе за јахоринске и требевићке сњегове.
Коју годину потом, слично се догодило и са другим сарајевским пјесником, Илијом Ладином. Такође је ушао у Бранково коло са ђоном од својих ципела у руци. Е сад, да ли је био чуо од Душка да Бранково коло части ципелама и чизмама, не знам, остаде тајна, али обојица су добили на дар од Бранковога кола нову обућу за зиму.
На свечаном отварању 32. Бранковог кола, Душко је имао привилеговану улогу пјесника, који својом бесједом о Бранку проглашава чувену манифестацију отвореном. А то што је дошао у ствари дан раније у Бранково коло, сређен и припремљен (погрешио датум) да отвори 32. Бранково коло друга је згода коју ћемо једном у цијелости предочити.
Елем, на самом свечаном отварању, почео је да чита свој написани текст о Бранку, али је убрзо, то само он може, одустао рекавши да не умије и не воли читати такав есеј пред публиком. Ставио је текст у џеп и наставио да говори напамет, као што иначе наступа као пјесник. Бројна публика се претворила у једно уво.
С обзиром на то да је Бранко рођен у Славонском Броду, а Душко у Босанском, испричао је, на само њему својствен начин, скаску о својој чукунбаби која је, тргујући сољу, чамцем прелазила Саву и тамо се, у Броду, спајташила са Тодором Радичевићем, оцем Бранковим. Из тог односа, био је Душков закључак, настала је интимна веза па су, отуда, Бранко и он, по крвној лози, блиски рођаци. По поезији свакако јесу, а по овом другом - можда. Све у свему, Душко је знао зашто је то рекао.
То пјесничко братство наставиће се, ево, и кроз остварену жељу Душка Трифуновића да му кости буду покопане у близини земних остатака Бранка Радичевића. Двојица српских пјесника, рођених у разлици од једног стољећа, с ове и с оне обале Саве, данас хрватске и босанске, биће тако на вијек и вијекова покривени истим парчетом матерњега неба. Неће их дијелити негдања савска граница имеђу Аустрије и Турске, нити ова нова, између чудних држава насталих распадом друге Југославије.
Може и у пандемији
Узгред да кажем, да смо у Бранковом колу уочи почетка Прољећних Бранкових дана 2021. (од 15. до 28. марта) били изненађени да су Антићеви дани који је по традицији требало да крену 14. марта, одложени на неодређено вријеме. Ми смо успјели програме на Прољећним Бранковим данима да одржимо у Сремским Карловцима и Новом Саду, што у сусретима уживо, што у онлајн варијанти, без икаквих проблема. Чак смо као госте имали четири лауреата награде Печат вароши сремскокарловачке (један је дошао из Истре), која им је свечано уручена у просторијама Бранковог кола у Карловцима.
Душко Трифуновић
Има нека тајна веза
Има нека тајна веза
за све људе закон крут
њоме човјек себе веже
када бира неки пут
Сидро које лађу чува
да не буде бури плијен
тоне скупа са том лађом
јер је оно дио ње
Има нека тајна веза
тајна веза за све нас
Кад пристиже сам из рата,
пронађе ме ко из топа,
и без пара и без злата,
као Ноја из потопа,
и, гле, човек од заната,
на улазу малог стана
уочио да ми врата
кад се шире намах шкрипе;
као мајстор татамата
тражи пертле старе ципе,
ја му дадох, он извуче,
скину врата, па на клипе
од метала шнир навуче
и завеза два-три пара
да то више не цијуче.
Е, сад врата ко отвара
ил' затвара, драги гости
из књижевних кулоара,
изволите у радости
преко мога кућног прага
уносити своје кости.
И шта ћутим, ког ми врага,
Душко тражи да говорим
на Коларцу, није тајна,
о књигама да му зборим:
први наступ у Србији
откад Босна ратом гори,
дајем наклон поезији,
збрајам Душка и Сандберга,
публика у делирији,
где је Чола, где је Брега,
за њих Душко написао
све што ваља, мој колега,
ту где ј' новац сав смисао,
ту се гасе људске шаре,
многи Душку исисао
ауторске хонораре;
ухвати ме нека језа
кад помислим на преваре,
али – добро, живот зеза,
ни од чега он не преза,
но, међутим – контратеза:
ево песме к'о принцеза,
нема цене ни пореза,
шуми као бела бреза,
пријатељска марсељеза
– то је моја обавеза,
измеђ' кнеза и витеза
има нека тајна веза.
(Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020).