Гашпар: БиХ под надзором скоро 30 година након Дејтона
Текст Филипа Гашпара за берлински лист Берлинер цајтунг преносимо у цијелости:
Готово 30 година након мировног споразума из Дејтона, БиХ остаје испит западне политике реда, уједно и огледало промијењених приоритета. Споразум, који је у децембру 1995. завршио рат, донио је мир, али не и политичку самосталност. Док Европа држи надзор, преко Атлантика се догађа тиха, али дубока политичка промјена Сједињених Америчких Држава. Да бисмо разумјели значење овог мира, вриједи погледати уназад на године које су му претходиле.
За Њемачку је БиХ испит вањскополитичке вјеродостојности. То је једина земља Европе у којој високи њемачки функционер може доносити и укидати законе. Овај посебан мандат истовремено стоји за одговорност и за контрадикцију.
Готово 100.000 мртвих, више од два милиона прогнаних, уништени градови и села, земља у рушевинама. Рат у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. био је најкрвавији сукоб у Европи од Другог свјетског рата. Кад је 14. децембра 1995. у Паризу потписан мировни споразум, рат је завршио, али не и борба за државу. Своје име споразум је добио по изолованој ваздухопловној бази Рајт-Петерсон код Дејтона у америчкој савежној држави Охајо, на којој су се претходно одржали одлучујући преговори.
Тридесет година касније БиХ живи у политичком систему који гарантује стабилност, али спрјечава нормалност. То је творевина коју чак и многи њени грађани једва још могу објаснити. Споразум је завршио рат и створио уставну основу данашње државе. Подијелио је земљу у два ентитете, Федерацију БиХ и Републику Српску, те у посебни дистрикт Брчко. Овај нови поредак одражавао је три конститутивна народа земље - Бошњаке, већински муслимане, Хрвате, већински католике, и Србе, већински православце.
Етничка тродијелба осигурава мир, али спрјечава самоуправу
Према посљедњим процјенама, Бошњаци чине око 50 одсто становништва, Срби око 30 и Хрвати око 15 одсто.
Устав прописује паритетну заступљеност ова три конститутивна народа у готово свим институцијама. Ова етничка тродијелба до данас чини невидљиву мрежу бх. политике.
Земља има трочлано Предсједништво, 14 парламената и безброј права вета. У пракси то значи застој. Сваки народ, дакле Бошњаци, Хрвати и Срби, може блокирати одлуке других, а изнад свега стоји међународна институција, високи представник, који може доносити законе и смјењивати политичаре. Политичка конструкција која осигурава мир, али спрјечава самоуправу.
Високи представник није подређен Уједињеним народима, већ лабавом удружењу западних држава, такозваном Савјету за провођење мира. Ово тијело, које од 1995. надгледа провођење споразума, дјелује без јасне међународноправне основе.
Канцеларија високог представника темељи се на признању западних влада, не на мандату Савјета безбједности. Његов ауторитет почива на политичком консензусу, не на правној обавези.
Срби више не признају високог представника. Они указују на то да су његова далекосежна овлашћења одлучена тек накнадно и да у Дејтонском мировном уговору из 1995. немају основе. На овом споразуму темељи се данашња Босна и Херцеговина.
Будући да Савјет безбједности Уједињених нација није потврдио именовање Кристијана Шмита, Русија и Кина га до данас не признају. У Бањалуци влада увјерење да је ослабљивање Шмита не напад на мир, већ обнова равнотеже из Дејтона.
Симбол ове унутарашње контрадикције је избор Предсједништва БиХ. Службено би три конститутивна народа требало да бирају свог властитог представника. У пракси, међутим, бошњачке већине у заједничком изборном подручју редовно бира и хрватског представника. Актуални носилац дужности Жељко Комшић дугује своје поновљене изборне побједе готово искључиво бошњачким гласовима.
За Хрвате у БиХ Дејтон је неиспуњено обећање
За многе Хрвате то је депрецијација њиховог статуса као конститутивног народа и прекршај дејтонског принципа колективне једнакости. Посебно хрватско становништво осјећа данашњи поредак као неправду. Оно чини најмањи од три конститутивна народа и у Федерацији БиХ једва има властиту политичку контролу. У многим њиховим општинама владају странке које углавном представљају бошњачке бираче.
Хрватски представници годинама захтијевају реформу изборног законодавства која би им омогућила да стварно сами бирају свог предсједника. Загреб подржава овај захтјев дипломатски, Брисел показује разумијевање, али избјегава притисак на Сарајево. За Хрвате је Дејтон тиме мање заштитни споразум него неиспуњено обећање - равноправност без тежине.
Хрвати у БиХ традиционално се виде као мост између западног Балкана и средње Европе. Многи посједују хрватско држављанство, али политички се осјећају као губитници послијератног поретка: превише европски за Сарајево, превише херцеговачки за Загреб.
За Бошњаке је то пак израз грађанске демократије. Ове супротне интерпретације годинама спрјечавају сваку реформу изборног законодавства и показују да систем правно функционише, али политички не ствара легитимитет.
Свака од три народне групације види послијератни поредак кроз властито историјско искуство. За Бошњаке остаје гаранција против подјеле, за Хрвате недовршено обећање равноправности, за Србе симбол наметања споља. Ове интерпретације показују да се у БиХ мање расправља о уставним текстовима него о властитој историјској слици. То објашњава зашто свака већа реформа пропада на различитим страховима. БиХ посједује спољни облик демократије, али не и њену унутрашњу сувереност. Није пропала држава, већ управљана, полу-трајна структура управљане суверености, која функционише, али не дјелује слободно.
"Високи представник": Од привремене мјере до омнипрезентног колонијалног инструмента моћи
У овом компликованом склопу високи представник требало је првотно да дјелујекао посредник. Данас је он сам најмоћнији актер. Њемачки политичар ЦСУ-а Кристијан Шмит, на дужности од 2021. располаже овлашћењима које су у Европи јединствене. Његово именовање никада није потврдио Савјет безбједности Уједињених нација, јер су Русија и Кина уложиле вето, али западне државе га признају.
Институција је првобитно била замишљена као привремени механизам, али се у готово три деценије развила у трајну паралелну владу. Од Бонске конференције 1997. високи представник располаже далекосежним овлашћењима, такозваним бонским овлашћењима. Оне му допуштају да доноси законе, смјењује званичнике и ставља ван снаге одлуке националних парламената. Тиме је створен систем који се сам перпетуира и омета политичко сазријевање земље.
Данас дјелује ова дужност као анакронизам. Оно што је некад било замишљено као хитно рјешење за осигурање мира, развило се у неку врсту колонијалног остатка у срцу Европе. Његово постојање подсјећа на то да је Запад ондје створио поредак који стабилност замјењује вањском контролом. У времену у којем Европа широм свијета промовише самоодређење, БиХ остаје мјесто гдје овај принцип вриједи само ограничено.
И Њемачка је у томе од почетка играла централну улогу. У деведесетима Берлин се укључио новчаном помоћи, полицијом и војним мисијама у обнову земље и подржао увођење западних управних и правних норми. Њемачке дипломате битно су обликовали линију Европске уније на Балкану, која се ослањала на корак по корак централизацију. Данас Њемачка политички стоји на челу ове европске надзорне политике. То што баш њемачки политичар обавља дужност високог представника није случајност, већ израз ове континуитете.
Изабрани политичар кажњен од неизабраних постављених страних функционера
Уставни суд БиХ, који је првобитно био предвиђен као противтежа овом ауторитету, углавном је изгубио своју контролну функцију. Девет судаца чине суд, међу њима три странца, које именује предсједник Европског суда за људска права. У главним одлукама ова три гласа често одлучују. Вишеструко је суд изјавио да није надлежан да прегледава акте високог представника, јер они вриједе као међународне радње. Тиме у БиХ постоји двострука сувереност, једна уставна и једна међународна.
Колико је крхко ово суживот унутрашње и вањске суверености, показало се убрзо након тога у случају предсједника Републике Српске Милорада Додика. У љето 2025. дошло је до отвореног раскола. Милорад Додик, предсједник Републике Српске, одбио је да објави Шмитове декрете у Службеном гласнику. Тужилаштво БиХ у Сарајеву покренуло је поступак, ослањајући се на параграф који је Шмит сам претходно уврстио у Кривични закон. Уставни суд БиХ осудио је Додика због непоштивања високог представника на годину дана затвора и шестогодишњу забрану обављана дужности. Централна изборна комисија му је потом одузела мандат. Пресуда је потврђена у другој инстанци. Додик је уложио жалбу Уставном суду и затражио претварање казне у новчану казну.
Изабрани предсједник је, дакле, кажњен зато што је прекршио закон који је донио неизабрани страни функционер. Пресуда је интернационално изазвала насловне странице и продубила подјелу у БиХ.
Је ли високом представнику могуће створити мир у БиХ? Тешко замисливо. Иако овај повјереник међународне заједнице може фактички управљати земљом као колонијом, неће је даље развијати. Шанса да дјелује као неутрални посредник између три главна народа - Бошњака, Хрвата и Срба - пропала је.
Уједињене нације учиниле би добро кад би се одрекли ове позиције. Затворска казна убрзо је заиста претворена у новчану казну, али забрана обављања дужности остала је на снази. Додик није прихватио одлуку, платио је казну да би избјегао даљи поступак и истовремено изјавио да ће се политички даље ангажовати, чак и без службене дужности. Након његове смјене Ана Тришић Бабић, која је раније била замјеник министра спољних послова у савјету министара, преузела је привремено предсједништво. Централна изборна комисија одредила нове изборе за 23. новембар. Његов случај показао је да се надзор и кривично гоњење у БиХ већ давно преплићу и да међународна контрола више не само надгледа, већ влада.
Вашингтон покреће заокрет: Одступање од политике протектората
Одлучујућа промјена међутим није дошла из Бањалуке или Сарајева, већ из Вашингтона. У октобру Министарство финансија Сједињених Америчких Држава укинуло је све санкције против Додика, његове породице и повезаних подузећа. Одлука се догодила тихо, без конференције за медије и без моралне реторике.
У образложењу Канцеларије за контролу стране имовине наведено је да мјера треба подстицати политички дијалог и омогућити поновну процјену дјелотворности рестриктивних мјера. Истовремено је америчко Министарство спољних послова позвало политичке актере у БиХ да искористе тренутак како би се вратили правом дијалогу и наставили пут деескалације.
Ова шанса захтијева преданост, концентрацију и јединство, наведено је у заједничкој изјави западних амбасада у Сарајеву. Порука је била јасна, након готово три деценије међународног надзора одговорност за стабилност сада поновно лежи на изабраним представницима саме земље.
Тиме је влада Сједињених Америчких Држава извела темељну политичку промјену. Готово тридесет година Сједињене Америчке Државе браниле су систем који су саме створиле као модел западне политике реда. Сада се од њега дистанцирају.
Стратешка промјена објашњава се и новим приоритетима: Сједињене Америчке Државе све више концентришу своју спољнополитичку енергију на источну Еуропу и Индопацифик; Балкан тиме губи своју ранију важност као морално покусно поље западне дипломатије. Не као раскид с Дејтоном, већ као признање да трајно ванредно стање нема будућности.
Тиме се Вашингтон опростио од политике моралне кондиционалности, која је елите у БиХ годинама везала за спољну дисциплину умјесто за унутрашњу одговорност. Од 1995. Вашингтон је вриједио као гарант система управљане суверености. Високи представник, створен под америчким вођством, био је израз вјере да се мир и демократија могу осигурати извана.
Европска унија остала је суоснивачица, али је у суштини слиједила америчку линију. То што Сједињене Америчке Државе сада одустају од своје санкцијске политике, вриједи као прекретница, далеко од моралне кондиционалности и према прагматичној стабилности. За разлику од тога Европска унија у БиХ и даље одржава војну заштитну мисију са око 1.500 војника под именом Еуфор Алтеа. Она сматра надзор високог представника нужном гаранцијом безбједности и истовремено препреком за прави приступ земље Унији.
Њемачка вриједи као покретачка сила ове европске линије. У Бриселу као и у Берлину влада увјерење да би прерано предавање одговорности локалним институцијама довело до нестабилности. Службено се БиХ кандидује за чланство, али док међународни функционер може доносити законе, држава правно остаје протекторат.
Ова развој наглашава растућу разлику између америчке тријезности и европског става бриге. Док Вашиингтон ставља на самоодговорност, Европа инсистира на контроли. Под савезним канцеларом Олафом Шолцом подршка високом представнику вриједила је као њемачка државна линија. Тадашњи савезни канцелар подржао је Шмита и назвао га синонимно гарантом европског мировног поретка. Чак и под Фридрихом Мерцом до сада се мало промијенило. Линија ЦДУ/ЦСУ остаје стабилна. Берлин и даље сматра међународни надзор дијелом своје одговорности на западном Балкану, док се Вашингтон све више повлачи. Тако се Њемачка и даље види као морални сидар стабилности на Балкану, док Сједињене Америчке Државе припремају прелаз на самоодговорност.
Страно одређена управа - дио европске одговорности, која се у Вашингтону види као оптерећење
Четврт вијека након краја рата БиХ стоји примјерно за нови облик међународне управе, правно стабилан, али политички страно одређен. Тежишта између Вашингтона и Берлина помакнула су се. Сједињене Америчке Државе повлаче се из улоге одгајатеља, док Њемачка остаје у улози управника. Берлин сматра међународну контролу дијелом европске одговорности, која се у Вашингтону све више види као оптерећење. БиХ је мирна, али политички парализована.
Институције функционишу само док неко извана интервенише. Споразум, који је некад донио мир, створио је рутину стране управе и истовремено структуру трајног надзора. Амерички промјена парадигме више је од регионалне промјене. Она одражава промјену свијета у којем се моћна политика враћа и моралне мисије губе вјеродостојност. Хуманитарни језик деведесетих је застарио. Данас Вашингтон ставља на прагматичну стабилност, не из равнодушности, већ из спознаје.
У Сарајеву овај нови реализам изазива помијешана осјећања. Политичка елита страхује да ће дужност високог представника изгубити на тежини ако Сједињене Америчке Државе држе дистанцу. У Бањалуци корак се тумачи као потврда да је Вашингтон препознао границе властите политике. У оба случаја БиХ остаје зависна, материјално, дипломатски и ментално.
Данас је мир стабилан, али самоуправа недостаје. Систем, који је завршио рат, истовремено је замрзнуо одговорност. Америчка поновна процјена могла би да разбије ову парализу, под условом да Европа преузме политички штап. До сада мало на то указује.
Споразум из Дејтона, некад симбол америчке одлучности, тиме постаје поука о полувремену западних модела. Оно што је почело као мировни поредак, завршило је као управна структура. Нови реализам Вашингтона не значи крај подршке БиХ, већ крај епохе у којој је Запад вјеровао да се демократија може трајно надзирати. Након четврт вијека међународне управе и три деценије формалног мира улоге су се помакле. Сједињене Америчке Државе повлаче се из улоге одгајатеља, док Њемачка наставља међународну контролу као дио своје европске одговорности. Овај приступ у Вашингтону се све више види као оптерећење.