Врањеш: Лажне су тврдње опозиционих партија о националној издаји Републике Српске
Излагање Врањеша преносимо у цијелости:
Опозиционе партије из Републике Српске које углавном немају неке озбиљније и шире међународне контакте изван БиХ, па су из властите локалне визуре по инерцији кренуле да критикују власт, без познавања контекста и садржаја преговора. Тако смо добили низ лажних тврдњи да је у питању издаја националних интереса, капитуалција Републике Српске, предаја имовине, понижење, издаја Русије, убрзан улазак у НАТО, слабљење преговарачке позиције, итд.
Овај текст има за циљ да анализира наведене критике с намјером да маркира не само њихову неоснованост, него да покаже мањак политичких домета опозиције у Републици Српској.
Као најчешћа лажна тврдња помиње се "капитулација и национална издаја".
Сваки иоле објективнији посматрач унутрашњих прилика у БиХ лако би се сагласио да већ три деценије посматрамо на дјелу неку форму хибридног рата у БиХ усмјереног против Републике Српске. Ако већ тридесет година имамо примјере страног интервенционизма, кршења Дејтонског мировног споразума, умањивања уставних капацитета Српске, преноса надлежности, наметања закона, демонизације и дискредитовања сваког оног ко не мисли као (про)западни колонизатори, наметања кривичних дијела до монтиране пресуде демократски изабраном предсједнику, како то да другачије да опишемо?
Такво хибридно ратно стање захтјева и одређене специфичне методе одбране. Свјесни смо да Република Српска има ограничене потенцијале, те утолико успјешније изгледају сви политички маневри предсједника Додика који су већ дуже од двије деценије доказ његове озбиљне политичке вјештине. То нам показују и посљедњи преговори са Вашингтоном који су помогли да се степен разумијевања са САД подигне, а притисци умање и на тај начин дође до једног растерећења које је било неопходно Републици Српској.
У том контексту је српски члан Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић изјавила 23. октобра: "Ово није никаква капитулација, већ пут ка снажнијем и бољем позиционирању Републике Српске, које ће јој обезбиједити дугорочну сигурност и заштиту".
Од наведене изјаве прошло је више од мјесец дана, те се из данашње перспективе јасно види колико је Цвијановићева била у праву, те да политички процеси ни близу нису кренули у правцу које је опозиција тада наговјештавала.
Уз то треба направити још једну референцу, када је ријеч о мањку разумијевања и вишку полтронства које опозиција константно манифестује у ова политички турбулентна времена.
Када је посљедњих мјесеци дошло до појачавања притисака на Републику Српску и њено руководство, власт је понудила опозицији да направе заједничку Владу националног спаса, што је опозиција одбила. Затим је понуђено да заједнички бојкотују наметнуте и нелегалне изборе за предсједника Републике Српске, што је већина опозиционих партија (изузев Станивуковићеве фракције у ПДП-у) поново одбила.
СДС ће веома брзо одговорити да ће имати свог кандидата на пријевременим изборима, чиме су окончали иницијативу о заједничком бојкоту свих српских партија из Републике Српске.
Разлози за овакав исхитрен потез СДС-а, који је у насилној смјени предсједника Додика видио своју шансу, као и њихови ставови о "хибридним биткама" против Републике Српске можда се најбоље могу очитати из изјаве Мирка Шаровића од 18. новембра ове године.
На питање сарајевског новинара да ли је ОХР и даље потребан БиХ, бивши предсједник СДС-а је одговорио: "Ја мислим, мој став је да, ОХР, у оваквој земљи, са оваквим политичарима какви јесмо, који нису успјели да одговорност за земљу преузму у своје руке ни прије десет, петнаест, двадесет година, вјероватно тај међународни утицај треба, оваквим нама какви смо, треба".
Став једног од првака СДС-а да је ОХР (самим тим и лажни високи представник) потребан БиХ, говори о вазалском односу врхушке ове партије према "колонијалној управи" у БиХ, зато и не чуди што су ”спином” о капитулацији и националној издаји покушали скренути пажњу јавности са чињенице да своје политичке потезе повлаче искључиво по жељама међународног фактора.
Наредна лажна тврдња тицала се предаје имовине.
Опозиција је упутила критику да се у Вашингтону иза затворених врата наводно договорило да се сва непокретна имовина Републике Српске упише на БиХ. Ако се мало присјетимо, сва криза у БиХ коју је изазвао Кристијан Шмит почела је са питањем имовине. Када је Додик изјавио да ће истог дана прогласити независност Републике Српске уколико дође до преноса надлежности над имовином, "колонијална управа" је отпочела са "монтажом" процеса који ће довести до његове смјене. С тим разлогом Шмит је и наметнуо кривично дјело "непоштовање одлука високог представника" по којем ће касније Додику и бити пресуђено.
Из искривљене опозиционе логике Додику је суђено и пресуђено, те је извршена његова смјена, како би он након свега тога одлучио да преда имовину, што је само по себи парадоксална конструкција. Напослијетку, колико ја та тврдња лажна и апсурдна говори и објава предсједника Владе Републике Српске Саве Минића на његовом Икс профилу од 22. октобра: ”Наше шуме су уписане на Републику Српску 1/1, а остале новости шаљем ускоро… Видимо се на терену”. Толико о овој лажној тврдњи.
Још апсудрније звучи наредна лажна тврдња о издаји Русије.
Ако опозиција није у стању да очита степен добрих односа Републике Српске са Руском Федерацијом на основу чињенице да се предсједник Додик састао са министром Лавровим 9. септембра у Москви, затим са предсједником Путином 2. октобра у Сочију, а онда поново 28. октобра са министром Лавровим у Бјелорусији, онда им може на то указати званично саопштење руског Министарства спољних послова 25. новембра поводом побједе Синише Карана за предсједника Републике Српске:
"Упркос споља инспирисаним покушајима дестабилизације политичке ситуације у Републици Српској путем грубе злоупотребе судских и изборних институција БиХ, као и незаконитом удаљавању са власти лидера Срба у Босни и Херцеговини, Милорада Додика, грађани ентитета нису дозволили да се њихова изборна воља изобличи и поново су јасно изразили чврсту подршку патриотској политици коју спроводи тим Милорада Додика". Тако да је овим саопштењем руско Министарство спољних послова затворило уста свим оним који злонамјерно шире тезу о "окретању леђа" Руској Федерацији.
Наредна лажна тврдња тицала се убрзаног уласка БиХ у НАТО.
Опозиција је покушала да стави ”по сваку цијену” у корелацију чињеницу да је Ана Тришић Бабић изабрана за в.д. предсједницу Републике Српске и њену некадашњу функцију замјенице министра иностраних послова БиХ гдје је по дужности била и предсједавајућа Комисије за сарадњу са НАТО пактом. Без обзира какве апсурдне конструкције опозиција градила, односи БиХ са НАТО пактом се могу очитавати и из перспективе алијансе.
Још је 2019. године приликом усвајања тзв. "Програма реформи", категорија "НАТО интеграције" замијењена је конструктом "сарадња са НАТО". Тада су, на инсистирање српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика, уклоњени сви елементи који имплицирају приближавање чланству, а сарадња се наставила на техничком нивоу и кроз Партнерство за мир. У том контексту генерални секретар НАТО-а Столтенберг изјављује 2023. године: "Врата НАТО-а остају отворена ако БиХ то одлучи, уз јединствен став у Предсједништву".
Исто је поновио и његов насљедник Марк Руте 2024. године: "Пут ка НАТО-у зависи искључиво од политичког консензуса унутар БиХ". Такође, у заједничкој изјави НАТО-а из марта 2025. године Руте је нагласио: "БиХ је слободна да одлучи о својим амбицијама према чланству. Савез ће поштовати сваку демократску одлуку".
Другим ријечима, постављени оквир сарадње са БиХ је Сјеверноатланској алијанси сасвим довољан, а цинични међу нама би закључили да им само још БиХ треба у свом чланству. Тако да ништа од убрзаног уласка БиХ у НАТО, шта год опозиција из Републике Српске тврдила.
На крају, опозиција се осврнула и наводно "слабљење преговарачке позиције Републике Српске" због укидања одређеног броја закона и закључака Народне скупштине Републике Српске на захтјев Вашингтона.
Колико је то лицемјерно говори чињеница да ни за један од тих закључака и закона којим се Република Српска супростављала наметањима од стране "колонијалне управе" опозиција није гласала. Дословно су излазили из сале у вријеме гласања, како се не би замјерили ни "међународном фактору" ни својим гласачима који су очекивали неки досљеднији и храбрији став од својих представника у парламенту.
Тако да оптуживати власт да је укидањем наведених закона и закључака ослабила преговарачку позицију Републике Српске је крајње лицемјерно али и апсурдно, јер је власт управо захваљујући тим одлукама кроз НСРС себи и изградила преговарачку позицију на бази које је и дошло до разговора у Вашингтону.
Из свега слиједи закључак да је опозиција у Републици Српској потпуно политички дезоријентисана и немоћна не само да наметне своје вазалне политике српском народу, него и да успјешно "подметне" наведене лажне тврдње јавности Републике Српске. То потврђују и посљедњи одржани избори гдје је СНСД поново изборио побједу и показао да грађани ипак више цијене Додикову одбрану Републике Српске у наметнутом хибридном рату, него опозиционе покушаје да ту борбу умање, релативизију и дискредитују својим лажним тврдњама.
Подсјећамо, трибина је одржана 26. новембра у организацији портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва Српсле у Србији.