Писмо конгресмена, који траже од Трампа поновно увођење санкција Додику, изазива страх од ширења страног утицаја у Европи
У свом писму од 27. марта 2026. године упућеном државном секретару Марку Рубију и министру финансија Скоту Бесенту, сенатори Џин Шахин (демократкиња из Њу Хемпшира), Чак Грасли (републиканац из Ајове), Роџер Викер (републиканац из Мисисипија), Дик Дарбин (демократа из Илиноиса), Том Тилис (републиканац из Северне Каролине) и Елизабет Ворен (демократкиња из Масачусетса), као и представници Мајк Тарнер (републиканац из Охаја) и Ен Вагнер (републиканка из Мисурија), врше притисак на Трампову администрацију да поново уведе санкције бившем предсједнику Републике Српске Милораду Додику, кога је Стејт департмент уклонио са своје листе санкција прије само неколико мјесеци.
Потписници неправедно оптужују Додика и његове сараднике да користе "сецесионистичку реторику и подривају Дејтонски мировни споразум“.
Парадоксално, ова неблаговремена иницијатива циља посљедње хришћанско упориште у срцу Европе и отвара врата бошњачкој (муслиманској) политичкој доминацији у Босни и Херцеговини, као и унапређује неоосмански и ирански утицај дубоко унутар континента.
Након грађанског рата у Југославији, Дејтонски мировни споразум из 1995. године оставио је земљу подијељену на два ентитета: претежно муслиманску (са хрватском мањином) Федерацију БиХ и Републику Српску, у којој доминирају Срби. Тридесет година, док су САД третирале БиХ као један од својих пројеката изградње нације, Европа ју је трансформисала у своју последњу колонију.
Трампова администрација је правилно преокренула три деценије пробошњачке (читај: промуслиманске) политике САД укидањем драконских санкција Бајденове администрације против Додика, његове породице и мноштва других патриотских званичника Српске и обичних грађана, истовремено стварајући фер и равноправне услове у БиХ.
Ако буде усвојено, писмо Граслија и Шахина би вратило БиХ у турбулентне 90-те, управо у вријеме када Америка и Израел теже да окончају исламистички радикализам на Блиском истоку.
Конгресно писмо поново покреће дебату о крхкој равнотежи у БиХ, Додиковој улози и западној стратегији на Балкану.
Оно што потписници писма не схватају јесте да су муслиманско-бошњачки званичници, уз прећутно одобрење аутократске, антидемократске Канцеларије високог представника (OHR), систематски еродирали аутономију етничких заједница у БиХ коју гарантује Дејтонски споразум о миру.
То су учинили преношењем кључних надлежности, као што је контрола над природним ресурсима, укључујући налазишта ријетких земних елемената, са конститутивних ентитета на централну, муслиманску државу. Баш ове недјеље, суд у Сарајеву је задао ударац ДПМ-у потврђујући пренос локалне контроле над полицијом на централни, национални орган власти. Ова дискриминација хришћанских Срба у БиХ подстиче етничке подјеле и секташке сукобе широм БиХ и Балкана.
Овај забрињавајући тренд је био примјер прошле недјеље када су бошњачки лидери организовали „високопрофилни“ Конгресни пасхални седер у Вашингтону, представљајући га као мост за мир и међуверски дијалог кроз представљање Сарајевске Хагаде јеврејске заједнице.
Значајно је да је Народни музеј у Сарајеву, тренутни чувар средњовјековне Хагаде, критиковао политизацију Хагаде, изражавајући изненађење што никада није консултован о догађају прије Пасхе.
"Озбиљна пријетња вјерског фанатизма и ционизма"
Право лице босанских ставова према Јеврејима и Израелу открио је босански велики муфтија Хусеин Кавазовић, који је, дан након Седера, указао на „озбиљну пријетњу вјерског фанатизма и ционизма“ за који је тврдио да „уништава свјетове, културе и цивилизације“. Ово није био изолован инцидент.
У јуну 2025. године, Кавазовић је назвао владу израелског премијера Бењамина Нетанјахуа „криминалним режимом“. Двије године раније, похвалио је Турску као најближег савезника БиХ, наводећи заједничко османско насљеђе и континуирану подршку турског Предсједништва за вјерска питања, потпуно игноришући хришћанско српско становништво и културно насљеђе.
Турска, која је годинама служила као оперативна база за Муслиманску браћу и Хамас у Европи и на Блиском истоку, проширује свој утицај изван културних и вјерских веза. Растућа одбрамбена сарадња са Босном и Херцеговином претежно користи муслиманском ентитету.
Према Плану билатералне војне сарадње потписаном у Сарајеву 4. јуна 2025. године, Турска је снабдјела Бошњаке оклопним возилима, дроновима Бајрактар ТБ2, обуком и другом војном опремом која је усмјерена ка јачању војних јединица Муслиманске федерације.
Насупрот томе, Република Српска и њено руководство под Милорадом Додиком досљедно су се представљали као савезници Израела и САД током ере предсједника Доналда Трампа. Док је Сарајево славило и истицало палестинске заставе након ужасних напада 7. октобра, Бања Лука, главни град Републике Српске, освијетлила је своју предсједничку палату бојама израелске заставе као гест солидарности.
У првом и другом иранском рату, Додик и други лидери Српске били су међу првима у Европи који су недвосмислено потврдили право Израела на самоодбрану, изражавајући пуну подршку заједничким израелско-америчким операцијама против Ирана и његових посредника. У крајњој линији, управо су Срби у Бањалуци ти који постављају барикаде против ширења неоосманског утицаја и иранске меке моћи у Централној Европи и бране западну цивилизацију.
Укратко, једнострани притисак Конгреса на један босански етнички ентитет, док се попушта другом, само јача радикални ислам у вријеме када Запад, па чак и умјерене муслиманске државе, настоје да обнове мало нормалности у фрагментираном свијету.
Санкционисање Додика и Српске неће донети стабилност и просперитет у Централној Европи. Трампова администрација требало би да одбаци регресивни Грасли-Шиханов апел.
Аутори овог текста, објављеном на Џерузалем посту, су:
Марк Зел је међународни адвокат који ради у Вашингтону и Јерусалиму. Он је предсједник организације Републиканци у иностранству Израела и потпредсједник Републиканци у иностранству. Такође је плаћени лобиста Републике Српске.
Дејна Левинсон, политички аналитичар и истраживач Блиског истока који се фокусира на Иран, његов нуклеарни програм, регионалну безбједност и геополитички утицај.