Антић: Српска је чедо невесињског устанка
Он је рекао да је Невесињска пушка из 1875. године један од најважнијих историјских догађаја у модерној историји српског народа.
Антић је указао да, да није било Невесињске пушке, вјероватно ни краљ Милан ни краљ Никола не би тако лако ушли у рат са Османлијама и не би тражили подршку тада царске Русије.
- Не би дошло ни до Другог српско-турског рата и ослобођења четири нахије на југу централне Србије, нити би Пирот, Ниш, Лесковац и Врање били слободни, нити би дошло до Берлинског конгреса. Вероватно би се многе ствари на Балкану геополитички другачије одигравале да није било Невесињске пушке - сматра Антић.
Према његовим ријечима, заједничким снагама изражена је жеља да управо овај догађај, као симбол отпора, трагања за слободом и нечега што је везивно ткиво Срба на српском простору, буде означен као темељ теорије крви и тла на којима почива модерна српска држава.
- Постоје многи историјски извори да су чак и ови устаници у Херцеговини били подстакнути одређеним жељама неких других, а не само својим личним, да се ослободе османскога јарма - навео је Антић.
Он је навео да су жеље Црне Горе и Србије да се неки дијелови територије припоје или Црној Гори или Србији учиниле толико да се морало сачекати неких стотињак и нешто година док се није родила најмлађа српска држава - Република Српска.
- И, управо Република Српска, чедо овог устанка у Невесињу, јесте чедо и Миће Љубибратића и Пера Тунгуза и Пеције Поповића и Пека Павловића и свих оних који су тог јула 1875. године дигли устанак у Херцеговини. Република Српска је данас можда највеће огледало српског народа, управо из тог растакања Османског царства на Балкану - истакао је Антић.
Антић је навео да Република Српска данас јесте темељ стварања неких модерних, нових српских односа на овим просторима и да су зато очи Србије итекако упрте у Српску са жељом да опстане у државном, правном, међународном континуитету, уставном и територијалном смислу.
- Да опстане, а да се онда, када дође тај час, као што је то говорио Владимир Ћоровић - сви ујединимо под капом небеском и да једном заувек завршимо тај вековни недосањани сан о српском уједињењу - рекао је Антић.
Он сматра да довољно енергије и снаге постоји међу свима, жеље су обостране и са једне и са друге стране Дрине, све с циљем промишљања боље будућности српског народа.
- У име Владе Републике Србије, позивам да у недељу, 12. јула, на Јавору, будемо сви заједно да обележимо 150 година од јаворског рата и Калипољске битке. Да није било Невесиња 1875. године, не би било ни Јавора 1876. године. Неколико хиљада тада младих српских војника дало је своје животе у операцијама које су трајале три месеца. Чувени мајор Михајло Илић је бранио част српске војске на Јавору и Калипољу - подсјетио је Антић.
Антић је изразио наду да ће данашња Република Српска, вођена мудрим државничким одлукама њеног руководства и политичких фактора, успјети да разумије историјске околности и да предуприједи све велике изазове и недаће које пред њу стављају Европа и свијет.
- Слава свим нашим војводама, јунацима, свештеницима, учитељима, виђеним људима који су дали живот у свим херцеговачким устанцима и за слободу Републике Српске. Нека живи Република Српска, живела Србија! - поручио је Антић.
Прва Невесињска пушка био је устанак подигнут у мјесту Крекови у општини Невесиње 9. јула 1875. године против отоманске власти и убрзо се проширио на цијелу БиХ, уз подршку Србије и Црне Горе.
То је временом прерасло у српско-турски рат. Убрзо је дошло до Берлинског конгреса 1878. године којим су Србија и Црна Гора добиле независност и територијално проширење, док је Аустроугарска на 30 година окупирала БиХ.
Друга Невесињска пушка, познатија као Улошки устанак, избила је у јануару 1882. године нападом устаника на аустроугарску жандармеријску станицу у Улогу због доношења такозваног Војног закона о обавезном служењу војске младића из БиХ.
Невесињска антифашистичка пушка представља оружани отпор усташама 3. јуна, 1941. године, у селу Дрежањ, након масакра 27 људи у селу Удружње код Невесиња.
Овај оружани отпор фашистичком окупатору се у трећој књизи Отаџбинског рата Русије помиње као први антифашистички устанак у поробљеној Европи, али га комунистичке власти бивше Југославије нису прогласиле за дан устанка против окупатора.
Обиљежавање 151 године од Невесињске пушке организују одбори влада Републике Српске и Србије за његовање традиције ослободилачких ратова.