Ингмар Бергман - икона умјетничког филма
Његов наглашени лиризам често је прерастао у халуцинантне стилизације тема и мотива, а префињен рад са камером и испрекидани наративни стил допринијели су тамном сликању људских судбина.
Најпознатији Бергманови филмови су: "Седми печат", "Дивље јагоде", "Зимско свјетло", "Лице", "Дјевичански извор", "Ђавоље око", "Тишина", "Персона", "Крици и шапутања", "Лицем у лице", "Змијско јаје", "Свијет марионета" и "Фани и Александер".
Бергаман је режирао и 170 позоришних комада.
Већина његових филмова смјештена је у крајолике родне Шведске, а теме су углавном суморност, болест, издаја и лудило.
Заједно са Федериком Фелинијем, сматра се једним од најпоштованијих и најутицајнијих режисера 20. вијека.
Бергман је био филмски психоаналитичар који је покушавао да пронађе у дјетињству изгубљену вјеру у Бога, ауторитет, љубав и пријатељство.
Чувени бергмановски бескрајно дуги кадрови са фокусом на лице особе којој се јунаци исповиједају говоре о настојању аутора да се склони у туђи идентитет и са стране одгледа свој, већ припремљени, нервни слом.
Лив Улман, Макс фон Сидоу, Биби Андерсон и Ерланд Јозефсон само су посуђене глумачке реквизите овог њежног диктатора ауторског филма који се не бави личностима, већ њиховим страховима.
Велики број Бергманових ентеријерних сцена снимљен је у студију "Филмстаден", сјеверно од Стокхолма.
Бергман је најбоље сарађивао са сниматељем Свеном Никвистом, са којим је имао сјајан професионални однос, па се славни режисер није морао бринути о композицији кадра.
Иако је познат по свом доприносу филму, Бергманова друга љубав било је позориште.
Са 26 година постао је најмлађи управник позоришта у Европи, и то театра у Хелсингборгу.